U šetnji po Beogradu - Most na Adi, prvi koraci kroz noć

Čudo neviđeno u Beogradu...i to ne bi most, već ogroman odziv Beograđana da u dva navrata, jednom letnjem, a jednom novogodišnjem, izađu masovno na most i prošetaju se njime. To je za mene čudo neviđeno...

Naravno, imalo se po čemu prošetati, a imalo se i šta videti, ali ja sam to saznao ipak tek koji dan, odnosno veče kasnije, kada sam procenio da su splasnule euforične gužve u kojima se slabo i teško snalazim. Prošetao sam mostom koristeći se stranom okrenutom ka Adi Ciganliji za prelazak ka Novom Beogradu, a zatim za povratak promenio stranu, te se vratio stranom mosta koja gleda ka Ušću i Sajmu, ne bih li zabeležio sve utiske, sa svih strana pristigle do mene. Gotovo kilometar dugačak most, sa sve svojim fantastičnim dvestametarskim pilonom, pao je pod mojim nogama bez obzira na kišicu koja je po prvi put u ovoj godini odlučila da pokvari raspoloženje šetačima. Most je veličanstven, i pred takvim utiskom, zaista je teško primetiti i kišicu i vetar, jer ono što pleni i oduzima dah zapravo najviše vredi upravo kada se pođe - pešice.

Kretati se upravo onakvom rutom kakvu sam izabrao i opisao, znači iskusiti sve prednosti novog mosta za poduhvat kakav je parkilometarska šetnja iznad vode, ali i pomalo se razočarati nedoslednošću prethodnog utiska u povratku. Naime, prvi šamar sledi na silaznom delu na Novom Beogradu gde još nije urađena nikakva varijanta za prelazak sa jedne na drugu stranu mosta, posebno za pešake. Brankov most ovo ima sjajno rešeno...recimo. Drugi šamar je asihrona širina gazišta za pešake na uzlaznoj i silaznoj pasareli strane mosta koja gleda ka Sajmu i Ušću, gde se po pasarelama zaista teško kreće, dok je mimoilaženje svojevrstan hepening na kome se čovek sasvim intuitivno može i upoznati sa nepoznatim u mimohodu, zbliženi zajedničkom mukom. Ipak, na ravnom delu mosta širina pešačke staze je kao i na drugoj strani, pa se može uživati u pogledu...a pogled je u najmanju ruku zadivljujuć.

Iako gornje slike deluju isto, a u suštini i jesu slične, one verovatno dovoljno jasno govore kako svaki korak kojim se penje na most izaziva novu tihu euforiju i traži novi pogled na most...pogled ili fotku, uglavnom je kod mene to sve jedna stvar.

Eh, a pilon...da, kako neko negde na televiziji jednom reče, pilon je priča za sebe. Ne samo da je priča koja treba zasebno da se ispriča, već je priča koja se obaška doživljava na svakom koraku. Pogled naviše, prepun svojevrsnog prikrivenog strahopoštovanja prema grandioznom masivnom stubu koji drži moćne sajle, jedan je od najupečatlivijih utisaka.

I Novi Beograd kao da nemo prihvata dominaciju ovog sjajnog obeležja, šćućurio se u laganoj izmaglici prve noćne kišice po levoj obali Save i svetli skromno kroz nju. Da, Beograd je dobio još jedan svoj simbol, i to simbol protkan modernističkim duhom i savremenim stilom, simbol koji u sebi nosi sve ono što je nekada podiglo Novi Beograd nasuprot starogradskoj kaldrmi i prošlovekovnim fasadama i ornamentima. Sada je stigao novi moderni simbol, i Novi Beograd kao da se tiho pokorava pred njim.
Ili je to samo još jedan moj subjektivni utisak...?

Drugom stranom nazad, ka starom delu grada. Malo iznenađenja, poneki kiseli izraz lica, neshvatanje da smo do penjanja na most ipak morali kroz nekakvo blato, i jedno prijatno mimoilaženje u obostranom šaljivom tonu, a zatim i prvi gradski autobus koji vidimo. Sjajno. Utisak?
Oh, da...

Nekih dvoje odlučiše da se ubace pred objektiv, valjda da razbiju monotoniju slika gotovo praznog mosta po kišici :)

Pa, pogled na most smo, mislim, apsolvirali poprilično, ali zato je pogled sa mosta novi fenomenalan utisak. Koji je tačno ono most?
Ah, da, ali u suštini nema veze koji je, odavde izgleda prelepo, ma nek' je i stari železnički baš...

Eh, opet oni...ma ne, ovaj put namerno slikani, koliko da nekome bude putokaz gde bi mogli da provedu sjajnih sat vremena...ili više, zavisno od kreativnosti i sposobnosti da se uživa u ovako nečemu.

A dole, prelepo. Kažu oni sa gornje slike: Ma vidi to, kao da smo negde u inostranstvu, ili čak na moru...
Možda, ne znam, ipak je to samo utisak...za nas makar, jer za sve strance koji budu sebi priuštili ovo fantastično iskustvo pešačenja po ovom mostu, zaista će i biti - kao u inostranstvu.

Naravno, još uvek se radi...kranovi ali i drugi građevinski rekviziti neumoljivo podsećaju na to, ali što se mene lično tiče, utisak mi je da su i do sada odradili izuzetan posao angažovani građevinci.

Silazak ka Sajmu nosi još jednu neugodnu pričicu. Staza, ionako sužena kao i na penjanju, naglo završava bez ikakvog znaka upozorenja, odsečena, prekinuta, kao racija neka....staneš i gledaš gde dalje - dole ima nekoliko metara do zemlje, a desno je kolovoz, po njemu automobili voze i trube na svaki znak dvoumljenja  oko prelaska na njihovu teritoriju, što je ustvari jedino rešenje.

Dalje gotovo krišom preko pruge, pa između skela i gradilišta prilaznih rampi, konačno do prekinute biciklističke staze. Utisak je da ove nedoslednosti ipak ne mogu da pokvare zadovoljstvo koje pružaju prethodni utisci. Ipak, i ako se spremi u čoveku nekakav bes zbog ovakve molske, tužne kadence na kraju pesme, uvek može da baci još jedan pogled na most i - popravi utisak.

U šetnji po Beogradu - Hram Svetog Save, jedan od zaštitnih znakova Beograda

Koliko treba u sebi nositi vere pa, ne samo odreći se prestola i privilegija, već i svojim autoritetom i oca svoga prevući u duhovni svet, u našoj istoriji možda jedino zna Sveti Sava. 

U mnogo čemu jedinstven, taj tihi utemeljivač Srpske Pravoslavne crkve, danas je slavljen u svim školskim ustanovama, baš onako kako mu i dolikuje. Njegov sveukupni život je osnova za tako veliku slavu, a njegova smrt, odnosno događaji posle nje, osnova su za izbor mesta za zidanje najvećeg domaćeg hrama, Hrama Svetog Save na Vračaru. 

Prelep spomenik jednoj veri koja je toliko bila snažna da još od samog svog početka nije pripadala samo jednom čoveku, već i mnogima oko njega.
Kada neka vera tako snažno zaživi u celom narodu, onda ni smrt njenog nosioca to više ne može da zaustavi. Šta onda sa takvim narodom kada ga porobiš?
Spališ kosti tvorca vere naroda ne bi li se narod preobratio, ali - ne.
Upravo na tom Vračaru gde je Turski Paša spalio kosti Svetog Save, upravo tu je baš taj narod podigao najveći svoj pravoslavni hram u Srbiji, ne dozvolivši ni na jedan način da se ono što je je Svet Sava doneo srpskom narodu, utopi, zanemari, presahne ili jednostavno pusti niz vodu.

Dugo je građen. Tokom te gradnje popamtio je mnoge epohe, epohe mira, ali nažalost, i rata.

I svaka od tih epoha se odrazila na gradnju Hrama.

Polako, ali neumitno, silueta je plenila svojom veličinom, te počinjala da sija poput prave hvale vredne crkve, sa svakim udarcem čekića koji su ubrzo po početku gradnje, smenjivala i zvona.

Tako je teklo kroz godine, a tako i kroz decenije.

Gradnja je zagazila u dva veka, dvadeseti i dvadesetprvi, oslikavajući težnju naroda kroz daleko više vekova.

Danas je na tom mestu gde su spaljene kosti utemeljivača Srpske Pravoslavne crkve, najlepši i najveći pravoslavni hram u Srbiji, Hram Svetog Save.

Ogromna građevina, ali ogromna i mora da bude ukoliko treba da primi čak deset hiljada vernika!
Da, cifra je zaista impozantna, već i za zamisliti toliki broj vernika, a kamoli ih u mislima smestiti u neki hram.

Velika je to brojka. 

Mnogo ljudi, a tek mnogo vernika.

Istini za volju, i poštovalaca, a ne samo onih najzagriženijih vernika...no, svejedno.

Deset hiljada...
Gotovo celih 80 metara visok hram sa svojim glavnim krstom na vrhu, uzdignut više od 60 metara iznad reke Save, hram je vidljiv sa svih strana i zaista je jedan od najuočljivijih simbola Beograda.

Svojevremeno je upravo takva jedna parola i pratila gradnju ovog svetog mesta, i unosila kontroverze u jednu tako blagu i mirom i srećom protkanu ideju, kakva je podizanje jednog takvog hrama.

Ipak, kada je konačno zasijala ona silueta o kojoj se pričalo, sve kontroverze su nestale.

Već na prvi pogled jasno je da je ovo jedan duhovni dom mira, ljubavi i vere.

Vidljiv sa svih strana, da lakše širi te izvorne postulate ljudskosti i vere kojoj je posvećen.

Taman tamo gde treba, smestio se i Karađorđe, da zaokruži srpsku istoriju, doduše, sa one manje duhovne strane, ali podjednako potrebne zavisno od trenutka.

A noću?
E, to je tek poseban doživljaj. Dekorativna rasveta kada se upali, senzacionalna je stvar, pa ma koliko da je koštala, odnosno, da košta. Kada se tome pridodaju i fontane na trgu ispred Porte, onda je već reč o prestižnom spektaklu.

Skriptarnica u ništa manje grandioznom stilu od samog Hrama, savršeno zaokružuje kompleks na vračarskom platou.

Šta još reći?
Ma mnogo toga, ali uglavnom nije štos u pisanju, pa ni u gledanju slika, naprosto, postoji nešto što treba doći i videti, osetiti deo prošlih vremena u tom jednom momentu, ili čak možda i na trenutak odleteti u neka druga vremena, prolutati malo zamišljenim kriptama naše vekovne duhovnosti i obogatiti sebi život za taj jedan tren. Ispred Hrama to je savršeno moguće. Vernicima zaista ne treba ništa govoriti, Hram je u njima i gradi ih i dalje, i to vernici znaju, a ova stranica je preporuka onima koji bi Hram sagledali možda sa neke druge strane.