Stotinjak žitelja jednog sremskog sela ima svoju crkvu u koju meštani mogu da odu, a ima i školu u koju, nažalost, već neko vreme nema ko da ode.
I ljubomorno čuva svoje tri ulice od kojih su dve nazvane i dalje po velikanima jednog komunističkog doba, a treću je zaslužio jedan od najvećih mađarskih pesnika. U jednom skladu i retko čime i katkad poremećenom miru, na tablama sa nazivima ulica i danas su, eto, jedan Lola Ribar, jedan Tito, i jedan Šandor Petefi.
I, možda još negde ima tako nečega sem u sremskom selu Dobrodol, ali i ako bismo našli tako nešto, zasigurno to nešto ne bi imalo i svoje jezero, i to ne tek neko jezero, već jedno od najbistrijih u Sremu.
Dobrodol selo, a Dobrodol i jezero.
Pa se i mi putnici, tragači za lepotom oko nas, nekako osetimo dobrodošlim na to jezero.
I, za početak, šta reći o jezeru sem da je još jednostavnije od sela po kome je dobilo ime.
Jedna brana, jedna plaža, nekoliko mesta za pecanje i jedan gotovo nerealan pejzaž koji umeju da načine sunce, oblaci, vodena trska i zeleni omotač od bagremove šume.
Kako rekoh, baš jednostavno.
I toliko lepote oslikane pre svega tom jednostavnošću koja prosto izbija reči iz usta, ili, evo u mom trenutnom slučaju....slova sa tastature.
Kada bih pomenuo da je svega pedesetak kilometara od Beograda udaljeno, verovatno bi većina podrazumevala da je tu, nadohvat, evo sad ću, samo da se obujem pa stižem...ali - nije baš tako.
Putevi koji obično vode ka nečemu, u ovom slučaju bi mogli i da zavedu na stranputicu, ili čak navedu na odustajanje, a posebno zadnji pristupni put (doduše, zavisno od pravca iz koga se dolazi) koji je makadamski u jednom manjem delu. Stoga nije baš da ćemo se osećati poput Indijane Džonsa kad stignemo ovde, ali osetićemo i dodatno zadovoljstvo uloženog truda nagrađenog prizorom pred nama.
I to se broji, vredi nešto...
Inače, jezero kao neka priča intrigantna i mistična zapravo ne postoji.
Nisu poznate ni legende o njemu, a čak ni neke značajne ribolovačke priče i preterivanja.
Štaviše, ovde se poribljuje takozvanim šaranom divljakom, ali se i o tome ćuti.
Hoću reći, ne hvali se time baš.
Skromno, pa kome kad šta dopadne, ali ako smo samo putnici željni lepote pred sobom, onda nam je dopao itekakav kapitalac u vidu jezera koje je nastalo krajem osamdesetih godina prošlog veka prostom pregradnjom potoka, ponajpre u svrhu navodnjavanja i vodozahvata, a ispostaviće se i u svrhu regulacije bujica, te razonode u vidu pecanja i kupanja, te se možda čak i o kakvom turizmu može pričati.
Ili makar nagoveštavati, jelte...
Nedaleko se nalazi još jedno lepo jezero, Šatrinačko, odnosno jezero Međeš, i sa tog aspekta posmatrano, svaki dolazak ovde nam dođe kao svojevrstan izletnički švedski sto, možemo birati gde ćebe prostrti i utopiti se mukom u višeglasje zrikavaca, tišine koja odzvanja i ponekog solo cvrkuta koji svojom partiturom daje tom neobičnom sazvučju na značaju.
I, praćakne li se koja riba pritom, onda je tu sav akustički arsenal kojim jezero raspolaže.
Uz samu branu koja je deklarisana kao četrnaestometarska građevina dugačka tek nešto preko dve stotine metara, smestio se i objekat koji se od milošte može nazvati ugostiteljskim, no njegova priroda je ipak okrenutija entuzijastima iz ribolovačkog miljea koji su tu negde i svoje druženje ozvaničili stvaranjem ribolovačkog udruženja. No, da, nečega zidanog ima, nečega što može pružiti predah od sunčanja, kupanja ili pecanja uz ohlađeni sok ili toplu kaficu, a vele, nekoć su tu bili i tuševi čak.
Da li je to tačno, ne znam, no mišljenje o samom jezeru to neće promeniti. Makar moje mišljenje, dakako.
A kažu da ima i nekih krupnih primeraka raznih riba što čudi ako znamo da se smatra jednim od najbistrijih jezera u Sremu, pa tako....sve što mogu da predložim, jeste da pustimo priče na stranu, pogledamo malo fotografije, i jedared se odvažimo pa proverimo sve ovo.
Do tančina!
Нема коментара:
Постави коментар