Objektivom po Srbiji - Vodopad reke Milive, ili prosto...Milivski vodopad, rajsko predvorje podno Kučajskih planina

 Reka Miliva, teško je čuti za nju tek onako, da kažem - iz čista mira.

Ne možete samo ići nekim putem pa naići na neki most preko ove reke jer nema puno puteva koji vode preko ove reke. Jednostavno, nije značajna niti geografski, niti hidrografski, niti ekonomski.

No, mogla bi biti značajna turistički.

Pre svega - hedonistički.

Tokom svog nevelikog toka od svega kilometar ipo, formira zonu za apsolutni hedonizam, najrazličitijih oblika, u delu Srbije koji je svakako već prepun čuda prirode, ali ovakav skriven dragulj, i ovde se teško nalazi.

U podnožju Južnog Kučaja, ili samo Kučaja kako se takođe zove, sa zapadne strane ovog planinskog masiva, smestila se i ova kratka reka koja na gotovo svakom svom metru priređuje poneko malo čudo, lepotu koja se na lepotu oslanja.

Teško je prihvatiti da se na tih hiljadu i pet stotina metara dok se ne ulije u Resavu, jedna reka može da pruži i svoju klisuru kao prelepo izletište, jednu pećinu, ali i vodopad sa jezercem.

I baš od svih čuda, odabrao sam da danas predstavim ovaj vodopad koji svakako ne spada u neke spektakularne poput obližnjih, iz ovog kraja, ali je de facto zaslužio da ga u najmanju ruku sa podjednakom pažnjom opišem i prikažem, pre svega zbog svoje pitome lepote.

Lepote koja se ogleda u svakom od nizu tih slapova, odsjaja krošnji drveća, lepote koju nosi svaka kapljica koja se raspršuje od udara o stenu mahovinom obraslu, šireći lepotu na sve strane slivajući se u neveliko ali prelepo jezerce iz koga će ponovo jednim slapom nakon koga će reka u istoimeno selo dalje teći, dok ne zagrli Resavu konačno.

Značajni vodopadi u neposrednoj okolini zaista su impresivni.

Tu je i prema nekima najlepši, a svakako jedan od najviših vodopada u Srbiji, Prskalo, ali i impozantni hidrokompleks Lisina uz koje je jedan ovakav vodopad naprosto minoran, ali to važi do jednog trenutka. 

To je trenutak kada stanemo na malenu obalu Milive, pogledamo nekoliko metara uzvodno, pa potom nizvodno par metara, i odjednom ne znamo gde ćemo.

Gde bismo pre...

Bistra voda gotovo savršeno se spušta niz male kaskade, da bi po prolasku ispod drvenog rustičnog mostića kreirala maleni gaz koji prosto mami da se čovek izuje, pa bosom nogom iskorači tim gazom na drugu obalu, bez nekog posebnog razgovora.

Tek tako, jer je prizor baš takav.

Potom, nekoliko metara niže, kreću i ozbiljnije kaskade i slapovi se ovde kite i zapenjenom vodom u padu, a prizori isprepletanog korenja i granja drveća obraslih mahovinom, začinjava prizor do nivoa bajkovitog.

Desetak metara niže, voda će dopuniti jezerce koje zapanjujućom mirnoćom naprosto obuzima čula, i tera čoveka da se zapita kako za ovakvo mesto nije znao do sada.

Teško je zapravo iz čitavog kompleksa Milive otići, a ne pomisliti upravo to.

Jezerce je delimično pristupačno, uglavnom po stranama reke, s tim što je leva obala u potpunosti oivičena netaknutom prirodom, dok sa suprotne strane ima vidljivih pokušaja da se delimično urbanizuje deo obale. 

Reč je o manjem betonskom delu na kome je moguće ispružiti dve ležaljke ili peškira, i uživati u prizoru koji nas okružuje, ali ostatak te zamišljene infrastrukture kao da kasni. 

No, iskreno govoreći, čitav ovaj kraj ne poznaje baš turizam, ili ga bar još uvek ne poznaje, te ne čudi što je toliko izostala ideja o komercijalizaciji ove lepote.

Na koncu, ako lokalnom stanovništvu to nije prioritet, makar će priroda ostati očuvanija, a oni koji budu imali dovoljno sreće i upornosti da se domognu ovakvog jednog bisera sakrivenog u podnožju Kučaja, uživaće u gotovo netaknutoj prirodi.

Sve nekako ima svoje, i dobro i loše, ali moje lično mišljenje je da bi se ipak valjalo komercijalizovati do određene mere ovako nešto. Iako nisam fan kafanskog ambijenta, svestan sam da današnji turizam počiva pre svega na ugostiteljskoj ponudi koja ovde zapravo ne postoji.

U tom smislu moglo bi bolje, jer je šteta ne iskoristiti prednosti od kojih je najvažnije pomenuti da veći deo puta od nekih 150-ak kilometara od Beograda prelazimo autoputem, a ostatak asfaltnim putevima nedavno obnovljenim, a asfalt nas dovodi i do samog vodopada, ali i kompletnog kompleksa reke Milive za koji se nadam da će ga neko jednog dana imenovati i kao - turistički kompleks Miliva.

Do tada će Milivom proći puno vode, ali će baš ta voda, bilo da teče ili pada sa visine, inspirisati na pomisao da će jednog dana ovaj dragulj prestati da bude tajna i postati ciljano izletište za čitavu zemlju.

Objektivom van Srbije - Rusko Carsko selo u Paštrovićima, ili Priča druga o pogledu od milion dolara

Nekada davno u dalekom delu Rusije, posle najpoznatije svetske revolucije, revolucionari su se odlučili na osvetu carskoj porodici, i poslednje Romanove pogubili u njihovoj letnjoj rezidenciji. Upravo tako su i na neslavan način proslavili tu letnju rezidenciju, koja je odjednom postala poznata i čitav tadašnji svet je konačno čuo za Carsko selo.

Danas se Sankt Peterburg proširio toliko da je i letnja rezidencija praktično postala deo grada, apsorbovana u ideju stvaranja turističke atrakcije grada, kao jednog ogromnog muzeja, i za čuvenim Carskim selom zapravo je ostala samo legenda.

Uglavnom, nostalgična legenda...

Legenda ne poznaje granice, a tek kada je romasirana na način kakav su je zagovornici pogubljene poslednje ruske carske porodice predstavili, onda joj ništa nije mogla biti granica, te je Carsko selo završilo i iznad Svetog Stefana u Crnoj Gori, u brdskom kraju poznatom kao Paštrovići, prema plemenskoj oblasti u kojoj je vekovima dominiralo ovo staro pleme.

Dakle, nekako se jedno Carsko selo obrelo iznad Jadranskog mora, nad Budvanskim zalivom i sa neporecivim trajnim zaveštanjem pogleda od milion dolara. I, tako, evo nama i druge priče o tom pogledu zbog koga vredi letovati kilometrima u brdu...

Opštinska administracija Budve oberučke je svojevremeno prihvatila ideju da turizam podigne na viši nivo od dotadašnjeg, makar i u geografskom smislu, a razloga za to bilo je više.

Prvenstveno je u pitanju ekonomska grupa razloga, a zatim i ravnomerniji razvoj, posebno ruralnih delova, a potom su u pitanju demografski i politički razlozi, no sve u svemu, nijedan razlog nisu našli na suprotnoj strani, te je odgovor na poslovnu ideju bio pozitivan.

Odgovor je realizovan i konkretizovan kroz ugovor o prodaji Blizikuća, nekim čudnim previdom je uključio čak i crkvu i lokalno groblje, što je privuklo svojevremeno ozbiljnu pažnju javnosti.

Preduzeće nosilac projekta ubrzo je neposrednim dogovorom sa lokalnim stanovništvom i crkvom rešilo problem vrativši te posede koji su im kupoprodajom pripali, dodatno ih još oplemenivši, te je danas i dalje moguće i do crkve i do groblja, putem kroz savremeno turističko područje, poznato kao Carsko selo.

U toku samih radova, nakon nekih naknadnih rekonstruisanja investitorskog tima, usledila je i čisto marketinška ideja da se kompleks preimenuje u Carsko selo. Ekspanzija tadašnjih ruskih investicija na crnogorskom primorju zapravo je odgovorna za tu marketinšku promenu naziva.

I, malo po malo, ptica je savila gnezdo....bar tako kaže poučna priča.

U ovom slučaju, upravo se tako i desilo.

Tokom godina koje su usledile, četrdesetak vila u kompleksu, sa pripadajućim dvorištima i bazenima, parkinzima i ostalom infrastrukturom, ugledalo je svetlost dana, spremno da polako prihvati prve goste, odnosno nove vlasnike.

Šest ari, kažu, nije previše. I nije, posebno ako se namerava nešto značajnije osloniti na te are, ali za jednu vilu na moru, to je itekako dovoljno da izazove u kupcu, jednako kao i zakupcu, osećaj luksuza i komfora.

Na tolikom placu smeštene su i vile u kvadraturama između stotinu i sedamdeset, i dve stotine četrdeset kvadrata, što je više nego dovoljno da svaka od njih osim komfora za vlasnika, omogući i ugošćavanje bliskih prijatelja, saradnika, rodbine, a još ako svemu tome dodamo i bazen, parking, roštilj, ležaljke i slično, jedino što na listi do pune perfekcije nedostaje jeste pogled. I to ne makar kakav, već pogled vredan svega ostalog. 

A upravo taj pogled je i najznačajniji kapital neobičnog naselja.

Jer, baš kao i u Prvoj priči o pogledu od milion dolara, i ovu priču teško povezujemo sa njenim krajem.

Naprotiv, kada se približi kraj dana, ova priča ne samo da oživi, već doseže svoj maksimum.

Neki pogledi, dok se čovek ne navikne, iz maksimuma skrenu i prema delirijumu, nekom blagom, unutrašnjem ushićenju koje teško objasniš sam sebi, i naprosto ne možeš da odvojiš pogled od - pogleda.

Sila koja obuzme posmatrača teško da može pronaći pandam u svakodnevnom životu običnog čoveka, pa čak i nekog pasioniranijeg putnika. Gledati u pučinu neoivičenu kakvim kopnom, ili makar sa strana izrezbarene nekakvim rtovima, stenama, ostrvcima, i nije baš nešto što posmatraču drži predugo pažnju. Nakon kraćeg vremena ti pogledi nisu privlačni oku, suvoparni su i nezanimljivi, ali ovaj pogled....kao da to nije.

Kao neko ko je toliko puta gledao u praznu pučinu jer je tako moralo, znam tačno o čemu govorim. 

I zbog toga je ovaj pogled nešto posebno.

I mogu razumeti da vrhunski turizam cveta na goloj steni daleko i visoko iznad mora, tamo gde su se do sada odmarali samo pokojni iz porodica plemena Paštrovići, i oni koji ih ispraćaju i posećuju na malenom groblju oko crkvice Svete Neđelje, uzdignutoj nad Miločerom koji se ne vidi odavde, i Svetim Stefanom koji je upravo odavde ne samo vidljiv, već verovatno i najlepši.