Teško je danas kvalifikovati značaj jednog duhovnog doma kakav je manastir.
Zapravo je teško uopšte definisati parametre po kojima bi se kvalifikovao taj značaj.
Statistika naizgled može da pomogne, ali...
To bi značilo da se na neki način broje dolasci na molitve, dolasci u posete, krštenja...
Ovakav civilizacijski metod nikako ne stoji uz tradicionalnu priču kakvu poznajemo u duhovnom svetu. Manastirska vrata su otvorena ali niko nikome ne broji dolaske, čak sve češće vidimo primere da i kod sveća ili suvenira stoji cena, stoji kasa, ali na posetiocu je da sam ostavi novac, jer nema tog trenutka nikoga za pultom za prodaju.
Kako god to zvučalo, upravo takav oreol koji obavija Crkvu zapravo je i približava narodu.
Crkvi je to približavanje potrebno.
Narodu takođe.
Stvari danas ne stoje kao nekada.
Potrošačko društvo duboko zalazeći u zonu komfora traži da ga nešto privuče u manastir.
Sve je manji broj koji su spremni da se suoče sa svojim gresima u tišini manastirskog mira, ali i onih koji su spremni da zbog oproštaja istih jednostavno dođu u manastir na ispovest.
Povezivanje Crkve sa narodom počelo je poodavno.
Zdanja i kompleksi se obnavljaju.
Molitve se čitaju na razumljivom jeziku.
Prostori za decu pojavljuju se tamo gde ih nikada bilo nije.
Na Fruškoj Gori, jedan od značajnijih između šesnaest postojećih manastira, danas pokazuje koliko je spreman da se približi narodu.
Danas je vidljivo koliko sadržaja su spremni da ponude i da duhovnu posetu pretvore i u jedan sadržajniji izlet, i to izuzetno lepo izgleda.
Kako namera, a tako i realizacija.
Prvi zapisi manastira posvećenog Svetom Dimitriju datiraju sa početka šenaestog veka.
Ipak, smatra se da je gradnja počela krajem prethodnog veka, u nekom od oblika.
Istorija nije bila baš milostiva prema kompleksu, i ustaše ga tokom okupacije 1941. do 1943. godine koriste za svoje potrebe, ponešto odnose sa sobom kada ga napuštaju i spaljuju tom prilikom.
Uprkos tim činjenicama, manastirska zbirka je opustošena u daleko većoj meri, te je gotovo potpuno izvesno da je opljačkan i od strane drugih.
Osamdesetih se ponosno uspravio kada je započeta obnova.
Pa ipak, ono što ga danas čini posebnim, jeste iskorak ka privlačenju naroda, pri čemu su opsežnim radovima koji i dalje traju, formirani sadržaji koji posetu Manastiru pretvaraju u izuzetan izlet.
Da, danas se u sklopu dolaska u Veliku Remetu može uživati u svom blještavilu Fruške Gore, ali i muzejskim prikazima nekadašnjeg života u magazama i brvnarama, prošetati po parkovima uz žubor fontana, odmoriti oči na prelepim vidikovcima, ali i posetiti repliku Hristove pećine i drugo...
Previše slova.
Red je na slike.
Red je na uživanje jer mnogima će sledeći korak posle toga voditi upravo tamo, na istočnu stranu Fruške Gore...
Magaze ali i vodenice sa sve stazom za šetanje između njih i terasama za fotografisanje parova ili naprosto selfija, čekaju posetioca odmah po prolasku monumentalne manastirske kapije.
Žabokrečina u omanjoj akomulaciji malo kvari utisak, da, ali to nije nešto što se ne može ili neće promeniti. Naprotiv, uz slike uloženog truda i ideje u celini verujem da je ta žabokrečina već prošlost...
Jedan od vidikovaca i jedan od letnjikovaca.
...na jednoj od pešačkih staza...
Vino i med postali su odavno zaštitni znaci manastira. Velika Remeta ovde čuva svoje vino koje se, dakako, može kupiti.
Koliko je neophodno baš u park ući kolima, nisam siguran, ali znam da to kvari sliku celokupne zamisli, međutim, moramo se pomiriti sa time da je to ipak naša, nažalost, realnost još uvek.
Sa druge strane, sesti na panjeve, odmoriti ili možda sa stola koji predstavlja najveći panj kusati nešto što se ponelo na izlet, verujem da je ideja jedne ovakve velike zamisli.
Stazom dalje do pećine...a u pećini...
Fontanski kompleksi kroz koje sada verovatno već protiče voda...
Interesantna materijal za fontane...
Zapravo je teško uopšte definisati parametre po kojima bi se kvalifikovao taj značaj.
Statistika naizgled može da pomogne, ali...
To bi značilo da se na neki način broje dolasci na molitve, dolasci u posete, krštenja...
Ovakav civilizacijski metod nikako ne stoji uz tradicionalnu priču kakvu poznajemo u duhovnom svetu. Manastirska vrata su otvorena ali niko nikome ne broji dolaske, čak sve češće vidimo primere da i kod sveća ili suvenira stoji cena, stoji kasa, ali na posetiocu je da sam ostavi novac, jer nema tog trenutka nikoga za pultom za prodaju.
Kako god to zvučalo, upravo takav oreol koji obavija Crkvu zapravo je i približava narodu.
Crkvi je to približavanje potrebno.
Narodu takođe.
Stvari danas ne stoje kao nekada.
Potrošačko društvo duboko zalazeći u zonu komfora traži da ga nešto privuče u manastir.
Sve je manji broj koji su spremni da se suoče sa svojim gresima u tišini manastirskog mira, ali i onih koji su spremni da zbog oproštaja istih jednostavno dođu u manastir na ispovest.
Povezivanje Crkve sa narodom počelo je poodavno.
Zdanja i kompleksi se obnavljaju.
Molitve se čitaju na razumljivom jeziku.
Prostori za decu pojavljuju se tamo gde ih nikada bilo nije.
Na Fruškoj Gori, jedan od značajnijih između šesnaest postojećih manastira, danas pokazuje koliko je spreman da se približi narodu.
Danas je vidljivo koliko sadržaja su spremni da ponude i da duhovnu posetu pretvore i u jedan sadržajniji izlet, i to izuzetno lepo izgleda.
Kako namera, a tako i realizacija.
Prvi zapisi manastira posvećenog Svetom Dimitriju datiraju sa početka šenaestog veka.
Ipak, smatra se da je gradnja počela krajem prethodnog veka, u nekom od oblika.
Istorija nije bila baš milostiva prema kompleksu, i ustaše ga tokom okupacije 1941. do 1943. godine koriste za svoje potrebe, ponešto odnose sa sobom kada ga napuštaju i spaljuju tom prilikom.
Uprkos tim činjenicama, manastirska zbirka je opustošena u daleko većoj meri, te je gotovo potpuno izvesno da je opljačkan i od strane drugih.
Osamdesetih se ponosno uspravio kada je započeta obnova.
Pa ipak, ono što ga danas čini posebnim, jeste iskorak ka privlačenju naroda, pri čemu su opsežnim radovima koji i dalje traju, formirani sadržaji koji posetu Manastiru pretvaraju u izuzetan izlet.
Da, danas se u sklopu dolaska u Veliku Remetu može uživati u svom blještavilu Fruške Gore, ali i muzejskim prikazima nekadašnjeg života u magazama i brvnarama, prošetati po parkovima uz žubor fontana, odmoriti oči na prelepim vidikovcima, ali i posetiti repliku Hristove pećine i drugo...
Previše slova.
Red je na slike.
Red je na uživanje jer mnogima će sledeći korak posle toga voditi upravo tamo, na istočnu stranu Fruške Gore...
Magaze ali i vodenice sa sve stazom za šetanje između njih i terasama za fotografisanje parova ili naprosto selfija, čekaju posetioca odmah po prolasku monumentalne manastirske kapije.
Žabokrečina u omanjoj akomulaciji malo kvari utisak, da, ali to nije nešto što se ne može ili neće promeniti. Naprotiv, uz slike uloženog truda i ideje u celini verujem da je ta žabokrečina već prošlost...
Jedan od vidikovaca i jedan od letnjikovaca.
...na jednoj od pešačkih staza...
Vino i med postali su odavno zaštitni znaci manastira. Velika Remeta ovde čuva svoje vino koje se, dakako, može kupiti.
Koliko je neophodno baš u park ući kolima, nisam siguran, ali znam da to kvari sliku celokupne zamisli, međutim, moramo se pomiriti sa time da je to ipak naša, nažalost, realnost još uvek.
Sa druge strane, sesti na panjeve, odmoriti ili možda sa stola koji predstavlja najveći panj kusati nešto što se ponelo na izlet, verujem da je ideja jedne ovakve velike zamisli.
Stazom dalje do pećine...a u pećini...
Fontanski kompleksi kroz koje sada verovatno već protiče voda...
Interesantna materijal za fontane...
Нема коментара:
Постави коментар