Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

субота, 05. новембар 2016.

Utvrđeni Balkan - Senjska tvrđava Nehaj, nadaleko čuveni simbol Senja

Mislim da su moja prva saznanja za grad Senj bila pomalo apokaliptična, kada sam kao dečak slušao o strašnoj Senjskoj buri koja zbriše sve pred sobom. Velebitski kanal, najgora moreplovačka mora na Jadranu...
Zatim su došle na red i lekcije o uskocima i gusarima, te je za mene Senj poprimao i neko drugačije značenje, avanturistička nota dovoljno me zaintrigirala u doba kada dečaci maštaju kako su postali momci, pa čak i ljudi, ali svakako nekakvi junaci.
Legende, priče i pesme, sve je to učinilo da posetim Senj prvom prilikom kada sam to mogao. Neplanski, u nepogodno vreme, bez ikoga da me provede. Autobus koji se zaustavlja u Senju, i rizik da se iz suprotnog smera neće zaustaviti autobus koji bi me vratio nazad nekih dva sata kasnije... Plan dostojan puberteta, otprilike.
Autobus se zaustavio i ja sam se vratio nazad, da, ali me ta neizvesnost (o da, postojalo je vreme u kome nije bilo sigurno da će autobus stati u svakoj stanici, osim u onim najvećima) naprosto sprečila da Senj sagledam onim očima kojima zaslužuje. Utisak slab, loše utrošen redak slobodan dan.

Sva ova sećanja su mi prolazila kroz glavu svaki naredni put kada sam dolazio i obavezno bi mi izmamila osmeh. Tvrđava Nehaj koja je bila i najupečatljiviji deo moje prve posete Senju, stoji i dalje na istom mestu, čvrsta kao da je sagrađena danas a ne pre gotovo pola milenijuma.
Iako su zbog njene gradnje, odnosno radi lakše odbrane srušeni svi okolni objekti uključiv i crkvu i samostan, danas je čitav kompleks pretvoren u jedan sjajan muzej i izletište zbog koga zaista treba doči u ovaj severnodalmatinski grad.


Ponekad deluje da iz moje edicije Utvrđeni Balkan sve te tvrđave i zamkovi izgledaju isto ili slično, ali je već na drugi pogled jasno da svaki vuče svoju snažnu notu specifičnog. Gabariti i istorija se mogu upisati u nekakvu ličnu kartu utvrde ali ono što je uvek drugačije, jeste nešto što osetiš i doživiš kada se nađeš usred tih zidina, oči u oči sa svom istorijom koja iz njih izbija.
Tvrđava Nehaj je danas u svojoj najlepšoj fazi, danas je ona svakodnevno domaćin znatiželjnim pogledima, obaveznim osmesima i blicevima aparata. Može li bolje da proživi starost jedna ratna tvorevina?
















I, krećemo se na gore uskim stepeništem od kamena.






Nekadašnji knezovi i vojni zapovednici, prikazani veoma autentično, uspevaju da približe prošlost u svom lepšem obliku, prošlost kroz barjake, gizdavu odeću i odlikovanja, bez ukusa smrti i mirisa stradanja.







Nekadašnja cisterna za vodu u sredini utvrde danas je sjajan izbor za mesto za ručak.



















Najviša tačka.
Terasa sa pogledom.
Čak i kroz puškarnice, nimalo nije zastrašujuće, nego veličanstveno.









I, kad se skakavac smesti na vrhu stražare, tvrđava kao da je dobila maslinovu granu.
Izgubila osnovnu ali pronašla najlepšu moguću svrhu...





Pogled, a možda i selfi, definitivno su izizetna nagrada za one koji osvoje ovaj vrh.


Нема коментара:

Постави коментар