Poznati stari put, nostalgija i uspomene, poneka novina najpre u smislu modernizovanja nekadašnje Jadranske magistrale.
Lep, sunčan i ne previše vruć dan.
Gužva uobičajena u jeku turističke sezone ali ne baš ona najveća.
Naplatna rampa sa više ulaznih tačaka i onda sećanja euforično naviru.
Najupečatljiviji most na moru koji sam doživeo nekada, Titov most kako se tada zvao, gazi na malo ostrvo Sveti Marko i zatim prelazi na drugu stranu.
Krk.
Riječki aerodrom, ponekad samo to, a ponekad i daleko više jer Krk zaista nudi mnogo, mnogo više...
Malo gužve zbog nekog udesa, ali nekako stižem i odlučujem se za Omišalj obzirom na gužvu koja dalje preti ka unutrašnjosti velikog ostrva.
Obećavam nezaboravan pogled na Riječki zaliv. Znam šta obećavam saputnicima a oni znaju da moje obećanje tako nečega ima obećavajuću težinu.
I naravno, Omišalj me nimalo nije izneverio, naprotiv.
O da, izgrađeno je dosta toga, ponajviše čak samo modernizovano, ali vreme je učinilo svoje i gotovo sve mi izgleda nekako novo.
Priseća, se i nekako intuitivno predvodim preko trga do vidikovca koga se jedva prisećam.
Tu je, osećaj zadovoljstva kao kad pronađeš nešto davno izgubljeno.
...ali već posle par sekundi i taj osećaj nestaje pred osećajem pogleda koji oduzima dah.
Posle nekoliko dubokih uzdaha, krećemo se kroz omaleno mesto kroz uske i kratke ulice.
Kale. Ne ulice već kale. Ovde su to zaista kale. Ulice su nešto slično samo veće i ima ih u drugim, većim mestima, a kala je nešto dosta intimnije od ulice. Omišalj je možda i idealno mesto da se to shvati.
Stoga su ove fotografije dobile težak zadatak da se prošetaju baš kroz te kale i probaju da pojasne makar malo šta bi to moglo da znači. Tečko je to, znam, bez pomoći bevande, briškule i komadića sira i slanih srdela, ali probajmo...
Lep, sunčan i ne previše vruć dan.
Gužva uobičajena u jeku turističke sezone ali ne baš ona najveća.
Naplatna rampa sa više ulaznih tačaka i onda sećanja euforično naviru.
Najupečatljiviji most na moru koji sam doživeo nekada, Titov most kako se tada zvao, gazi na malo ostrvo Sveti Marko i zatim prelazi na drugu stranu.
Krk.
Riječki aerodrom, ponekad samo to, a ponekad i daleko više jer Krk zaista nudi mnogo, mnogo više...
Malo gužve zbog nekog udesa, ali nekako stižem i odlučujem se za Omišalj obzirom na gužvu koja dalje preti ka unutrašnjosti velikog ostrva.
Obećavam nezaboravan pogled na Riječki zaliv. Znam šta obećavam saputnicima a oni znaju da moje obećanje tako nečega ima obećavajuću težinu.
I naravno, Omišalj me nimalo nije izneverio, naprotiv.
O da, izgrađeno je dosta toga, ponajviše čak samo modernizovano, ali vreme je učinilo svoje i gotovo sve mi izgleda nekako novo.
Priseća, se i nekako intuitivno predvodim preko trga do vidikovca koga se jedva prisećam.
Tu je, osećaj zadovoljstva kao kad pronađeš nešto davno izgubljeno.
...ali već posle par sekundi i taj osećaj nestaje pred osećajem pogleda koji oduzima dah.
Posle nekoliko dubokih uzdaha, krećemo se kroz omaleno mesto kroz uske i kratke ulice.
Kale. Ne ulice već kale. Ovde su to zaista kale. Ulice su nešto slično samo veće i ima ih u drugim, većim mestima, a kala je nešto dosta intimnije od ulice. Omišalj je možda i idealno mesto da se to shvati.
Stoga su ove fotografije dobile težak zadatak da se prošetaju baš kroz te kale i probaju da pojasne makar malo šta bi to moglo da znači. Tečko je to, znam, bez pomoći bevande, briškule i komadića sira i slanih srdela, ali probajmo...
Нема коментара:
Постави коментар