Pojmovi po kojima se sećam: domaći lovac bombarder, jurišnik, Kraguj, Soko Mostar...
Gotovo punih trista kilometara na sat zaista zvuči impresivno...u, recimo, putničkom automobilu. Za motocikl je to već odavno stara vest. Za avion, jurišnik? Ma, ne, danas to zvuči kao šala na temu maksimalne brzine. Ipak, nekada davno, početkom šezdesetih godina prošlog veka, Kraguje, jurišne avione sa oznakom J20 pravili su majstori u mostarskom Sokolu.
Danas, više nego interesantan avion za ljubitelje dobrog provoda u vazduhu sa razumnom dozom adrenalina. Razumnom, jer je plafon leta svega oko 4000 metara, te uz navedenu maksimalnu brzinu od nepunih 300 km/h, nema mesta za neke ekstremne doze adrenalina. Ipak, zadovoljstvo letenja u ovom avionu crpi svoju snagu u svemu drugom, a najviše u količini leta jer skoro celih osam stotina kilometara se može čovek zabavljati tokom leta ovim avionom. Posle doleta od tih nepunih osamsto kilometara, trebaće i kakva dopuna goriva. U vazduhu? Nemoguće za ovaj avion, u vazduhu se u njemu samo mogu puniti emocije i ništa više. Za sve ostalo, pravac aerodrom ili kakva zgodna benzinska pumpa :)
Jednomotorni avion koji ne uvlači stajni trap i možda baš sa tim fiksnim točkovima kreira vlastiti šmek, zadovoljstvo je videti na nebu. Danas nam je zaista teško zamisliti da je ovaj avion trebao nositi avione i tući njima po tenkovima, a mitraljezima po svemu drugom...ma daj...neka ga, ali po meni ovaj avion je tek sada pronašao sebe. Ko se još pronađe u njemu, srećnik je.
Gotovo punih trista kilometara na sat zaista zvuči impresivno...u, recimo, putničkom automobilu. Za motocikl je to već odavno stara vest. Za avion, jurišnik? Ma, ne, danas to zvuči kao šala na temu maksimalne brzine. Ipak, nekada davno, početkom šezdesetih godina prošlog veka, Kraguje, jurišne avione sa oznakom J20 pravili su majstori u mostarskom Sokolu.
Danas, više nego interesantan avion za ljubitelje dobrog provoda u vazduhu sa razumnom dozom adrenalina. Razumnom, jer je plafon leta svega oko 4000 metara, te uz navedenu maksimalnu brzinu od nepunih 300 km/h, nema mesta za neke ekstremne doze adrenalina. Ipak, zadovoljstvo letenja u ovom avionu crpi svoju snagu u svemu drugom, a najviše u količini leta jer skoro celih osam stotina kilometara se može čovek zabavljati tokom leta ovim avionom. Posle doleta od tih nepunih osamsto kilometara, trebaće i kakva dopuna goriva. U vazduhu? Nemoguće za ovaj avion, u vazduhu se u njemu samo mogu puniti emocije i ništa više. Za sve ostalo, pravac aerodrom ili kakva zgodna benzinska pumpa :)
Jednomotorni avion koji ne uvlači stajni trap i možda baš sa tim fiksnim točkovima kreira vlastiti šmek, zadovoljstvo je videti na nebu. Danas nam je zaista teško zamisliti da je ovaj avion trebao nositi avione i tući njima po tenkovima, a mitraljezima po svemu drugom...ma daj...neka ga, ali po meni ovaj avion je tek sada pronašao sebe. Ko se još pronađe u njemu, srećnik je.
Нема коментара:
Постави коментар