Objektivom po Srbiji - ono mesto u kom se sa ludaje vidi cela Kekinda... - Kikinda!

Dakle, to je već legenda.
Ona prava legenda.
I to verzija u kojoj šala preraste u anegdotu.
Onda anegdota preraste u legendu.
U legendu o gorostasnoj Ludaji...
I..tako to onda krene...

Neke legende se pokažu onima koji umeju da vide...pa shvate da nisu samo legende u pitanju, ali je nekako zanimljivije da ih vide i dalje kao legende. 

Zapravo, gorostasne ludaje više puta su obarale vlastite rekorde, i tačno toliko puta dokazivale da nije reč o legendi, već o nečem merljivom.

stoga kada se u Kikindi spomene nekakva legenda, ljudi će često sumnjičavo odmahivati glavom.

Ta, nema tu nikakve legende, to je tako, kako je.
Elem, na području koje se pod ovim i sličnim nazivima ovde moglo zateći još od nekog petnaestog veka, obitavale su razne zajednice.
Ljudi uglavnom...ali i mamuta pre toga.

Jedna mamutica, koja se slobodno može smatrati najstarijim stanovnikom ovog područja, u gotovo potpunoj očuvanosti i celosti skeleta je izložena u gradskom muzeju.
No, tome će svakako detaljnije biti posvećena posebna stranica.
Ipak, ako realno sagledamo, kad odbiješ ludaju i sve vezano za nju, a zatim i mamuta Kiku, objektivno - šta preostane?
Pa, ostane samo...Kikinda.
Malo li je...rekli bi danas...
Kikinda je prelepa, u gradu i na području oko njega živi šezdesetak hiljada ljudi.

U samom gradu gotovo dve trećine njih je sebi pronašlo dom.

Grad je prebogat arhitekturom, ali i ulicama, trgovima, te brojnim drugim atrakcijama.

I nije lako odvaćiti se na toliki put, jer kilometri umeju da zavaraju. 

Naprotiv, put je solidno dug, ali na kraju sledi nagrada!
Definitivno je grad koji valja posetiti.

Kao i gotovo sva mesta u današnjoj Vojvodini, i sudbinu Kikinde je značajno određivao intenzitet i uspešnost sukoba dvaju civilizacijskih antagonizama oličenim u ekspandirajućem turskom osvajačkom pohodu na jednoj, te Habsburškoj suprotstavljenosti u nastojanju da očuva vlastiti identitet, na drugoj strani.

Iako je možda lako za pomisliti da je centralni deo Banata, odnosno, najsitočniji deo današnjeg vojvođanskog Banata pomalo skrajnut u odnosu na strateške zadatke turskih prodora, a koji su bili Pešta, i pre svega Beč, zapravo je i ovaj kraj bio interesantan Turcima, te su ga u više navrata držali pod svojom kontrolom.

I upravo će ta činjenica biti presudna za savremeno naseljavanje područja Kikinde, ali i za njegov dalji razvoj.

Mesto koje su prvi naselili Srbi sa zadatkom da se na južnoj i jugoistočnoj granici bore sa nadirućim Turcima za račun Austrougarskog carstva, pravi svoj urbani život počinje tek kada ti isti vojnici nastupanjem mira, ostaju bez posla.
Ratari koji ovo područje oblače u novo, mirnodopsko i hlebotvorno ruho, zapravo su tek bivši ratnici. Za njima dolaze polako i Nemci, Madjari i drugi, te je i danas ovo svojevrsna kosmpolitska priča u kojoj se popneš na onu legendarnu ludaju i sa nje vidiš celu Kekindu...

To bi bila nekakva skraćena verzija istorije jednog od najlepših gradova Srbije.

Skraćena i verovatno osakaćena bitno, ali...neka ostane na tome.

Mi danas Kikindu znamo kao jedan pitom grad, grad u kome je svaki namernik dobrodošao, grad iz koga se nose samo lepe uspomene.

Stoga nije zgoreg malo skratiti istorijat, bar u onom delu u kome je zalivan krvlju, suzama i jaucima, već se posvetiti nečemu što danas karakteriše ovaj grad.

Pre svega, ovo je grad prelepe arhitekture.

Ovo je grad sova.

Ovo je grad koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim, i svako zbogom pretvara u do viđenja sa takvom lakoćom, da je gotovo iritantno....

A ako bismo sve to u jednu reč smestili, ta reč bi bila - Kikinda.

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Dunđerski u Hajdučici, prelepo zdanje u prelepom parku

Damaskin.
Ne znam da li je to baš pravi naziv.
U svakom slučaju, i tako ga zovu.
Banat je takođe bio interesantan najpoznatijem Dunđerskom, Lazaru.
Možda ne toliko za živeti, ali za zidati zaostavštinu, jeste.
Ovaj dvorac u selu Hajdučica je zidao.
Nije kupio pa preuređivao, ne...
Zidao je od početka.
Samo...nije sve u ciglama, pa ma kako impozantno bile naslagane i okrečene.
Ne, više od veka star park u kome je smešten dvorac je zaista nešto posebno.
Ugođaj je kompletan tek kada se sve to vidi...i doživi.
Legende vezane za ovaj dvorac nema.
Možda, doduše i ima nečega ali je onda meni to nepoznato.
Pa ipak, sudbina, ona pisana, kazuje interesantne stvari, možda jednako kao i neke legende.
Solunski front, tacnije 70-ak porodica dobrovoljaca ove epohe, koriste neko vreme kao svoj dom ovo zdanje.
Nasledstvom ćerke, a potom i njenom udajom, te neizbežnim mirazom, imanje pred Drugi svetski rat prelazi u ruke poznatog industrijalca, ali praktično samo da bi dočekalo sudbinu svih imanja, svih industrijalaca i bogatih ljudi...
Konfiskacija, a zatim i smeštanje poljoprivrednog dobra na njega, sudbina je koja je uveliko slutila na potonje zapuštanje o konačan sunovrat sjaja nekada prelepog prizemnog dvorca.
Pa ipak, poneke bajke se i ostvare te današnji vlasnik, akcionarsko društvo, izdvaja značajnu godišnju sumu za održavanje iako koristi tek nekoliko prostorija.
Otud danas dvorac u Hajdučici i izgleda ovako:

Pa ipak, bez parka teško bi bilo doživeti ideju koja je od 1901. godine učinila ovaj deo Banata sasvim drugačijim...