Fokus na događaju - Akcija Deda mraz na motoru 2009., Dom za decu u Sremčici

Kada se približi ta zadnja subota u godini, naravno, da ne pada baš na sam doček, počinje blaga euforija i u motociklističkom svetu ali i u Domu u Sremčici. Tako je svake godine, dva puta, za Uskrs i Novu godinu. Ipak, ukoliko je u motociklističkom svetu blaga euforija adekvatan izraz, to se nikako ne može reći za štićenike Doma u Sremčici. Tamo je euforija sve, samo ne blaga....jednom sam to proverio dolazeći na neki operativni dogovor u Dom nekoliko dana pred uskršnji dolazak i vio sam fasciniran. Deca su se otimala od momenta kada sam ušao motorom kroz kapiju sa istim pitanjem - kada ćete da dođete?

Sjajan osećaj, verujte...

Pre nekoliko godina kada smo prvi put odlučili da posetimo ovu ustanovu i ne sanjajući koliko ćemo se zbližiti sa tom decom, razmišljali smo da li ćemo baš moći motorima do tamo. Daleko je, hladno je, možda bude i padalo... i ispalo je da nije! Nije ništa od toga, nije daleko, nije hladno a nije ni padalo.

Samo, to shvataš tek kada se vratiš, središ utiske, malko se zagreješ i prvo što uradiš jeste da potrčiš da prepričaš sve svojim prijateljima. Tek tada shvatiš da nije bilo ni daleko ni hladno. Tako je ustvari i počelo. Godine 2007. smo se na brzinu izdogovarali, rekli da hoćemo, prikupili donacije za paketiće a zatim i neku tehničku robu i krenuli u avanturu koja je danas naš integralni deo taman toliko koliko i sam motocikl. Bilo je hladno ali nas je slika iz Jutarnjeg programa u kojoj su trojica naših drugova najavila ovu akciju za koji sat, zagrejala. Popalismo motor, potrčasmo jedni drugima da pomognemo da se upale oni tvrdoglaviji i nekako je nas, skoro pedesetak na motociklima, krenulo u urednoj koloni put Sremčice da iznenadimo i obradujemo mališane. I tako, sledeće godine je došlo sto deda mraz motocikala, a naredne 150. E ovako je izgledalo tih 150 motocikala te godine:

Okupljanje tradicionalno ispred gradske skupštine. Ljudi se pozdravljaju, neki i upoznaju prvi put, novinari snimaju, slikaju, pitaju...duvaju se baloni i kite motori i dele se paketići deci koja se slučajno zateknu tu. Dočekuju se gosti, čak navrati i poneki ministar da nas pozdravi ali tiho i diskretno, kako i dolikuje ovakvoj akciji.

Predivan ambijent.

Konačno, vreme je i kolona se formira, kolona koja kao da nema kraj. Uzbuđeni i oduševljeni prizorom, prolaznici na ulici zastaju, mašu, pozdravljaju, snimaju i slikaju...kolona ide, trubi i maše. Za motocikliste je počela novogodišnja čarolija, još petnaestak kilometara i za naše prijatelje u Sremčici će početi...

Ispalo je nekako da većina naših aktivnosti bude nagrađena lepim vremenom, ali prošle godine smo zaista uživali u sunčanom danu na nekih šest stepeni iznad nule.

Kilometri lagano nestaju kao i soliteri grada za nama. Idemo dobro poznatim putem radujući se onome što sledi. Oni koji idu prvi put možda imaju nedoumice kako će ih deca primiti ali neka, videće kad stignu koliko je to bilo suvišno. Tamo...eh, tamo smo svi naši, tamo smo domaći, pa i oni koji su tu prvi put. Čini se kao da je to moguće samo tamo.

Jedan od prethodnih domaćina jednom reče kada smo prvi put došli u Sremčicu - Pogledajte tu decu, pogledajte njihovu radost. Ovu decu ne možete nagovoriti da se smeju ako to sama ne žele....

Tako je, i upravo taj njihov iskren osmeh je ono zbog čega se vredi smrznuti malo i staviti na leđa paketić koji smo napravilili za njih. Sada je čarolija potpuna.

Tako je bilo prošle godine, zadnje subote u godini. Verujem duboko da neće tako biti samo ove godine kada 25. decembra ponovo krenemo u Sremčici, već i svake naredne godine, sve dok bude nas i dok bude naših prijatelja u Sremčici. Ko ne veruje da se tako lako može sklopiti iskreno prijateljstvo, slobodan je da se pridruži ove godine...ili neke naredne, uglavnom, onda kad oseti da ta priča i njegova i da će je prigrabiti svom snagom.

Više o ovome na bjbikers.com

Fokus na događaju - Prva zvanična BJB žurka, oni retki prvi mačići koji nisu završili u vodi

Šta tačno uraditi u vreme kada motocikl polako nestaje iz našeg vidokruga jer su dani sve kraći i hladniji, a bliži se i momenat kada će se zabeleti svuda oko nas? Šta učiniti kada ljudi prosto traže način da nastave sa druženjem i bez motora pokazujući da ako nas je motor spojio inicijalno, ne znači da smo nastavili da se družimo samo zbog motora...
Šta?
Pa, družiti se, svakako. Dan AMS i podela zahvalnica svakako je bio idealna prilika da se po prvi put u samostalnoj organizaciji napravi jedno takvo druženje. Događaj je medijski propraćen samo na par mesta na internetu, i to pre svega na Bjbikers.com ali to nimalo nije smetalo ne samo odzivu, već i atmosferi koja je pratila žurku svakog minuta. Fotografijama bih pokušao da prenesem deo te atmosfere i van žurke koja se, kao i dodela zahvalnica, odvijala na splavu Hrabro srce.

Žurka je zvanično počela u 21.00 ali ko mari za zvanično...kao i uvek, počela je za svakoga u ono vreme kada je stigao u blizinu splava i raspoznao motocikle parkirane ispred. Svakome srce zaigra od toga, u decembru bajkeri na večernju žurku stignu motorima, pa kako da ne zaigra srce?

Zuki i njena "sedeća" dobrodošlica. Ipak, kada su nas obradovali naši gosti iz Slovenije...hmm, gosti...zovemo ih gostima samo zbog udaljenosti koju pređu da bismo se družili ali ih osećamo svim srcem kao domaće, kao što sami sebe doživljavamo. Ko je proveo ovoliko vremena, što virtuelno a što u realnom druženju, i to tako kvalitetnom, kao što smo mi proveli međusobno, znaće da neki ljudi mogu živeti i na samom mesecu, ali da ne postoji mogućnost da ne budu naši, da ne budu MI. Tomo i Mokl su od te večeri otišli još korak dalje, Mokl junior je odlučio da vidi gde je ta njegova druga kuća ubuduće, odnosno gde ta dvojica divnih ljudi od kojih mu je jedan otac, toliko dugo ostavljaju deo svog srca.

Eh, za ovo dvoje i njihovu zajedničku fotografiju, ispade da je Hrabro srce najbliža tačka susreta. Ovaj golemi kavaljer koji je usput preko sto puta u životu dao krv, živi formalno u Beogradu, ali mu do njega treba nešto preko 60 kilometara, dok gospođica živi na manje od dvadeset kilometara od Beograda ali ne živi ni formalno u njemu :)

Dragan pazi na piće, Una ne vozi pa ne mora....Dragan će kasnije lagano u svojih šezdesetak kilometara motorom kojim je prvi stigao na žurku, Una će dalje u potragu za nastavkom odlične žurke, ali trenutno su zajedno na ovoj slici.

 Guevara je prijatelj BJB priče od njenog samog početka. Diskretno i skromno, pronašli su svoj kutak među prijateljima i pritajili se u njemu uživajući u atmosferi. Na stranu sve što su darivali za tombolu, njima je gušt bio upravo ovaj ćošak i uživanje u atmosferi.

Da se prosto pogubi čovek, pa jel' ovo bajkerska ili jedriličarska žurka...?
Koliko skipera na jednoj slici...

I onda, nešto posle 11 uveče, započele su pripreme za tombolu. Užurbano kupovanje tiketa po simboličnim cenama dodatno se užurbalo kada su izložene i glavne premije:

Naravno, atmosfera se podigla, malko tenzije se ušunjalo među prisutne, nagrada ima više od trideset ali to je dovoljno tek za svakog četvrog u sali. Žamor, smeh i iščekivanje preuzeli su atmosferu u potpunosti, muzika je bila sve tiša dok nije potpuno utihnula kada su prve nagrade izvučene iz kacige. Naš neumorni DJ Vlajko smatrao je svojom premijom momenat kada smo završili sa tombolom i pustili ga da se vrati u svoj DJ element.

Junak naših događanja je uvek Jager i "tričavih" 200 kilometara koje mora da savlada da bi stigao da akcijaši...ili da žuruje, jelte. Samo, što mu je priređen doček ove noći, aaa...pa to je za prepričavanje.

Zuki&Boki, svima koji su bili na nekom od prethodnih Relija Tour around Serbia poznat logistički par, izvlačili su tikete i donosili sreću. 

Dobitni brojevi su tu, u kacigi, treba ih izvući samo...ali i mešati. Mešaj Boki, mešaj, poručuju veselo iz sale. Shake it Baby...

I prva srećka je izvučena, posle je sve već teklo glatko...

Capo bande kada je u pitanju tombola, daje uputstva "srećka-paru" da malo to izmešaju bolje, da nekako izvuku sve brojeve ako mogu :) Naš dobro Dr.Bane, svima bi da ugodi ako može.

Još izvlačenja i još srećnih i veselih lica, ne može ih se svih ni fotografisati....

I konačno, u velikom finalu, najveća radost i najveći aplauzi. Dodeljene su glavne premije, Full-face kacige darodavaca Markonea i Guevare. Sreća, sreća radost...uživancija.

I žurka se kasnije nastavila ali su se baterije ispraznile pa nema više slika...doduše, ne baterije na aparatu već u fotografu. Odmah iza ponoći morao sam nazad na punjenje, godine su to, popustili kapaciteti a na baterijama sam bio čitavog dana. Izvukao sam se na to da se plašim da mi se auto posle ponoći ne pretvori opet u bundevu pa moram da hvatam taksi...i tako, posle prvih ponoćnih otkucaja, iza mene su ostali radost i veselje sjajnog druženja na Hrabrom srcu.

Više o ovome na bjbikers.com