Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Ruski dvor u Šidu, sve drugačije od onoga kako su ga nazvali...

Kontroverza, sugeriše naslov, znam...

Nije neka namerna intriga, već se nekako samo od sebe nametnulo kada sam seo da pišem ovaj članak o jednoj veoma lepoj građevini neobičnog životnog puta negde na samom zapadu Srbije.

I, u čemu je stvar onda sa Ruskim dvorom u Šidu?

Pa, iako definitivno podseća svojom arhitekturom ali i veličinom na mnoge lepe dvorce, posebno u Vojvodini, reč dvorac možemo skratiti na dvor, a pridev ruskog, produžiti na rusinski i negde bismo možda dobili jednu značajno precizniju sliku ovog zdanja.

Dakako, samo sa aspekta nastanka, namene i uloge u svom postojanju.

Jer sve ostalo je ipak nešto što ne podleže bilo kakvom razmatranju već samo utiscima.

Pa kako ko doživi taj svoj susret sa ovom atrakcijom.

Dvorci nisu uvek rezervisani samo za plemstvo, ne, zapravo se letnjikovci, vile i drugi rezidencijalni objekti mogu naći širom države sa istorijom nepovezivo sa aristokratijom.

Upravo tako je i ovaj dvorac, jedan od bisera Šida, izvorno zapravo letnja rezidencija poglavara crkve u Križevačkoj biskupiji, i to nas uvodi u jednu od najsloženijih međuhrišćanskih priča sa kojom sam se susreo ikada, uključiv i Veliki raskol.

Naime, ovde imamo situaciju da su usled turskih prodora, a potom i zuluma, mnogi pravoslavni vernici, srpskog naroda uglavnom, krenuli prema severu, ka Beču, metaforički rečeno.

I na području zapadne Slavonije, te Međumurja se odjednom steklo dovoljno izbeglih vernika, da je tu nekako nastala i jedna eparhija koja je priznavala obe vrhovne crkvene vlasti, i Patrijarha, i Papu.

Političkim manevrima, jedna takva eparhija je imala svoju ulogu na raznim nivoima, tako da je njena verska osnova skrajnuta više puta u korist dominacije određenih centara moći, ali je vremenom i tome došao kraj.

I ne, nisu je ti centri moći pustili da se vrati svojim izvornim idejama okupljanja vernika i širenju vere među njima, već su je vremenom i ugasili, negde u drugoj polovini osamnaestog veka.

Vernici su potpali organizaciono pod neke druge oblike crkvene administracije, najverovatnije u pokušaju razdvajanja neobičnog principa priznavanja, ali i pokroviteljstva obe najmasovnije verzije hrišćanskog učenja i delovanja na ovim prostorima.

Sukcesor je postala novoosnovana Križevačka eparhija, definisana pre svega kao Grkokatolička crkva, i letnja rezidencija poglavara ove eparhije, nikla je ubrzo, već naredne godine u Šidu. Dakako, isprva to nije bila rezidencija, odnosno, država kao pokrovitelj namenila je izgradnju ove zgrade kao upravnog objekta za funkcionisanje poklonjenog imanja i razvoja ekonomije episkopske na tom imanju.

Pretpostavlja se, osnovano, da je cilj prenamene zgrade u letnju rezidenciju zapravo bio širenje dometa eparhije, uspostavljanjem ovakve institucije čitavu Slavoniju udaljene od matičnog dvora.

No, čak i da nije tako, u Šidu se, eto, obreo jedan dvor, lep i naočit, i na ponos svim stanovnicima danas.

Sudbina zdanja kao rezidencije Vladike relativno je duga i nema jasnih i preciznih podataka o tome kada su nastajale prenamene, ali ono što se činjenično može potvrditi jeste da je početkom dvadesetog veka polako nestala potreba za opstajanjem rezidencijalne forme, i konačno 1920. godine ovde se udomilo sestrinstvo redovnica koje prepoznajemo kao Rusine, te otud najverovatnije i netačna interpretacija naziva objekta.

Dakle, manastirski život započet u to vreme, potrajaće duže od osam decenija, a u nekim od tih decenija, doći će do izražaja i izuzetno human karakter koji se neotuđivo vezuje za ovo zdanje. Tako će se ovde ugostiti, spram okolnosti koje su zahvatile državu, i sirotište, i internat na neko vreme, ali i partizanska bolnica u ratnom periodu.

Zidove zdanja koje se prostire na čak sedam stotina kvadratnih metara, oplemenjivali su i zvuci instrumenata muzike škole koja je ovde jedno vreme funkcionisala.

Što bi rekao prost narod, gde čeljad nisu besna, nije ni kuća tesna, a nije baš čest slučaj naći neki verski objekat ovoliko posvećen stanovništvu mesta u kom se nalazi, kakav je to ovde bivao slučaj.

U tekući vek, ovaj koji i sada živimo, ovaj dvor ulazi sa pre svega zamislima i planovima.

Poslednje redovnice odselile su za Osijek, a brigu o imovini i objektu preuzeo je lokalni paroh, zajedno sa idejama i planovima za koje se još uvek kreiraju preduslovi.

Danas se u prizemlju zgrade nalaze i brojne knjige stare i preko dva veka, kao pisana svedočanstva o dolasku Rusina, ali i drugih u ovo područje, i čuvaju se u sklopu etnografskog muzeja koji baš u ovim prostorijama funkcioniše, no planovi su daleko veći od toga.

Iako baroknim stilom izgrađen zvonik možda predstavlja najatraktivniji detalj dvora, uz prelep prostran vrt, najveću mistiku iznedriće i tri podruma građenih za potrebe vladičanskih korisnika iz doba kada je ovde funkcionisala letnja rezidencija. 

Upravo ti podrumi su u fokusu nekih lepih ideja u kojima ovde vizionarske oči vide lutkarsko pozorište. Adaptacija podrumskih prostorija svakako nije najidealnije rešenje, ali time bi se prizemne prostorije definitivno ostavile u svrhu muzejskih postavki, i ne bi se delile sa tim lutkarskim pozorištem.

No, kako god da bude, jedno ovakvo zdanje zaista je markantno i jedno je od najznačajnijih obeležja grada na krajnjem zapadu Srema, te uz lokalnu crkvu i vrtić, zaokružuje lepu priču o crkvenoj svesti koja je otišla korak dalje u ideji sprege sa narodom koji živi tik uz nju, bez obzira na njegova verska opredeljenja ili ubeđenja.

Neke velike restauracije Dvor trenutno ne zahteva, ali ozbiljniji zahvati, pre svega na ikonostasu ili nekoj od pomenutih ideja, najverovatnije će se izvesnije i desiti obzirom da je i sama država institucionalno uzela zdanje pod svoju zaštitu.

Da, ako nas put navede u Šid, možda i najveća greška bi bila ne posvetiti sat vremena ovom spomeniku nesvakidašnje istorije.

Objektivom po Srbiji - Veliko Gradište, velika zbirka još većih nepoznanica osunčanih na obali Dunava

Često sam dobijao dva pitanja vezana za moje članke i putopise, a to su - kako biram destinacije koje ću da obiđem, i kako biram šta ću kada da objavim.

Na prvo pitanje je uglavnom danas lako odgovoriti. Nekada sam zabadao prstom po karti Srbije čak, pa kasnije detaljnije prolazio kompletne predele, a danas je najlakše odgovoriti jer već neko vreme, čim mi neko spomene neki zanimljiv pejzaž, građevinu ili kakvu drugu destinaciju vrednu odlaska, moje su noge, u sprezi sa točkovima, odmah željne putovanja.

A odgovor na drugo pitanje je tu i tamo, kompleksniji.

Postoji jedan red, da ne budu objave iz iste rubrike jedna za drugom, zatim da bude promotivno odabrano nešto pred neku nastupajuću sezonu ili događaj i tako, ali postoji i nešto intuitivno što je teško objasniti.

Elem, za današnju objavu, zaslužna je jedna konstatacija koja otprilike glasi ovako - ne znam zašto, ali me privlači to Gradište...

Ne, nije reč o mojoj konstataciji, ali mogao bih je doslovno prepisati, jer kao da su apsolutno moje misli izrečene tom konstatacijom.

Ima nečega u tom Velikom Gradištu što me privlači, i toliko puta sam pokušavao i sam sebi da to pojasnim, da dokučim...i tačno toliko puta koliko sam pokušavao, nisam uspeo.

Na koncu, neke stvari u životu i moraju da ostanu misterija, one začinjavaju naš život, čine ga zanimljivijim i vrednijim življenja, pa tako, eto, u neku fioku sa nerešenim misterijicama, smestilo se kod mene i Veliko Gradište.

I tako, danas ću rado da predstavim svoj pogled na desnu obalu Dunava, na njegovom hiljadupedesetdevetom kilometru, kako to kažu precizni statistički podaci, i gradić u kom je nešto više od pet hiljada duša našlo svoj dom i uživa u svemu onom što život upravo ovde i nudi.

A nudi, zaista nudi, ko ume da vidi, i još važnije, za onog ko ume da uživa u tome.

Jer, ne pričamo ovde o mestu na reci, već mestu na rekama, tačnije, na ušću reke Pek u Dunav.

I baš na tom mestu je izuzetan biodiverzitet, pre svega močvarnih i drugih ptica, zaslužan za značaj koji zlatonosna reka Pek ima za samo Veliko Gradište.

A opet, kome je draža urbanija varijanta posmatranja prirode izbliza, jedinstven šetališni pravac kojim se stiže do Srebrnog jezera posle predivnih pola sata šetnje, nešto je vredno izuzetne pažnje. Prosto požali čovek što nije razdaljina veća, a šetnja duža, da ne mora usporavati pred kraj 😀

Na koncu, o Srebrnom jezeru koje je gotovo deo Gradišta postalo još malo, nema potrebe posebno govoriti.

Ono što pruža ova destinacija, svakako je deo onoga što iskusi i posetilac, a kamoli stanovnik Gradišta.

I nikako ne treba zaboraviti klimu, jer Veliko Gradište je jedan od najtoplijih gradova tokom leta u Srbiji, a neretko i najtopliji.

Sunce, talasi Dunava i vetrić koji zatalasa poneki pramen, i sve to na visini od svega osamdesetak metara iznad mora, pa...reklo bi se - to je to.

Ipak, nije. Nije more, ne, ali je tu. 

Bliže je, na jedva nešto preko stotinjak kilometra od Beograda recimo. Sat vremena vožnje danas...

I ima šta da ponudi, i za godišnji odmor, a kamoli za vikend, jer za izlet samo....isuviše toga će ostati neotkriveno. A ipak, da ne ostane neotkriveno, kako bismo stigli do one intrigantne i golicljive misterijice koja bi nas opet vratila u Veliko Gradište, zar ne?

Ovo što možemo pročitati i videti ovde, moguće da će za ponekoga zaista biti otkriće, ali i pre mene, a bo'me i Gradištanaca, ovaj prostor su otkrili i Rimljani, i baš na ovom mestu su podigli važno utvrđenje koje je u vreme cara Hadrijana, koji je nakon osvajanja svog prethodnika Trajana odlučio da posveti privredi carstva svoje vladarske napore, te utvrdivši granice, počeo posebnu pažnju posvećivati rudarstvu.

I upravo se, vrlo verovatno, baš ovde nalazio i veliki rudarski transportni centar regiona, koji je čak bio samostalan i od velikog Viminacijuma.  I  sam Car ga je posetio, a kovan je i poseban novac ovde. Upravo novčići iz tog perioda danas u numizmatičkom svetu spadaju među najtraženije i najcenjenije.

No, sa padom Carstva, ovi krajevi će čekati vekovima do sledećih pominjanja, i to u prvom pisanom dokumentu Kneza Lazara koji ih osvaja početkom poslednje decenije četrnaestog veka, te poklanja Gradište uz još dvanaest sela, poveljom Manastiru Ravanica.

Naime, vizantijska vladavina ovim krajevima u središte administrativne ali i vojne uprave područja, smešta nekadašnju tvrđavu Braničevo u današnjem selu Kostolac, te se i značaj nekadašnjeg Pinkuma, kako se zvao utvrđeni rudarsko transportni centar u današnjem Gradištu, izmestio. Upravo to izmeštanje skrajnulo je i značaj, a shodno tome i pominjanje prostora današnjeg Velikog Gradišta u dostupnim istorijskim dokumentima.

Srednji vek će doneti u ovo područje i velika pustošenja, što prolaskom turskih, a što ugarskih vojski u međusobnim ratovima.

Nakon tih pustošenja, ovaj kraj bez ikakve perspektive, Despot Đurađ Branković potkraj postojanja Despotovine, pokloniće tako opusteo Turcima. Preostalo stanovništvo će ga napuštati u nadolazećim decenijama pod naletima turskih zuluma, a razvoj Gradišta, kao i čitavog kraja, nastaviće se tek po odlasku Turaka odatle.

I upravo tada, pod vlašću srpskih dinastija, Gradište dobija prve kulturne i privredne elemente koji danas čine okosnicu života ovde, a redom su to crkva u centru mesta, ali i biblioteka, te zatim hidroelektrana na reci Pek.

Škole, carina, pa potom i pregrađivanje Dunava čime je dobijeno Srebrno jezero, stvorili su uslove za život i dalji razvoj ne samo Gradišta, već i okolnih mesta koje pripadaju opštinskoj upravi čije je sedište upravo ovde.

Danas se ovo mesto ponosi ne samo razvojem koji je doneo i sportske terene, prelep park, te kej uz Dunav, sa šetalištem sve do Srebrnog jezera, kao i savremene stambene i privredne objekte, i brojne luksuzne vile...

Naravno, i obližnji Akvapark menja značajno sliku ovog mesta koje se suštinski oslanja praktično na prihode od turizma i poljoprivrede, i to se već primećuje u kvalitetu života ovde.

Alaske večeri i Pasuljijade, samo su deo sadržaja koje ovo mesto više ne organizuje, već ih organizovano živi, jer to je bolji opis onoga što se dešava na polju kulturnih dešavanja u Gradištu.

I naravno, to je možda i najbolji omaž nekim slavnim Gradištancima koji su bili i najpoznatije Gospođe ministarke ili osnivači Narodnog orkestra RTS-a, kao i priznati i poznati sportisti, diplomate, trgovci ali i članovi SANU recimo.

I na koncu...ima li konkretnog odgovora na pitanje šta to tačno vuče čoveka ovde..?

Ja ne znam taj odgovor, ali znam i da nemam na brojna druga pitanja odgovore koji su mi prihvatljivi, a ipak sve je to zaista tako, čak i bez jasnog odgovora...

A Veliko Gradište svake godine postaje na neki način sve veće u mojim očima...sa sve većom nepoznanicom...zbog čega sve tačno....