Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Karađorđevo, dvorac učenja i tradicije zahvalnosti

Neobično je da postoji toliko Karađorđeva da se čovek načisto zbuni.

Tamo gde je baš taj Karađorđe ispisivao istoriju pokrenuvši krvavu višegodišnju borbu protiv Turaka, i tamo gde je gradio sebi zaveštanje poput Karađorđevog Grada u Topoli, svakako je logično da se nešto nazove njegovim imenom. No Topola je postojala već u to doba, te joj nije menjan naziv, baš kao i Orašac gde je u istorijskoj Jaruzi i podigao Prvi srpski ustanak, i stoga je epitet Karađorđevog dobio jedan veličanstveno izgrađen dom za ratnu siročad u Rači, a ne neko od onih istorijskih mesta.

No. imenovanje nekog mesta, ili samo objekta, zapravo je po svojoj prirodi čin zahvalnosti i poštovanja prema nekome i njegovom delu.

I tako, velikog vojskovođu ispade da su poštovali svuda u Vojvodini.

Najpoznatije Karađorđevo definitivno se nalazi blizu Bačke Palanke, gde je uz Vojnu ustanovu niklo ovde i čuveno lovište, poljoprivredni kompleks, pa čak i čuvena ergela, a naročito muzej na toj ergeli.

Pored ovog, i Banatsko Karađorđevo je zauzelo svoje mesto na karti ponosno smatrajući da i Banat ponešto duguje ovom istorijskom velikanu, a ponajmanje je poznato jedno drugo Karađorđevo, i kako kažu njegovi meštani - naše Karađorđevo.

Da, ni zvanični naziv nije ništa pretenciozniji, jer mesto se zove jednostavno Karađorđevo. Stoga ga i meštani zovu jednostavno svojim, taman da se razlikuje od ostalih Karađorđeva.

Mesto je maleno, i danas broji možda oko četiri stotine duša, planski je pravljeno po završetku Prvog svetskog rata, kada je novoformirana država zaslužnim borcima i dobrovoljcima koji su probili Solunski front, dodelila pored okućnice i po pet hektara obradive zemlje.

Pretežno Ličani, u susretu sa pustom ravnicom bez drveta i kamena, verovatno su se našli u čudu, ali razumeli su da su tu, gde su, i valja im se na ravnicu privići.

Najbliže veće mesto im je bilo, baš kao i danas, Bačka Topola, no meštani su razumeli da je njihova najveća snaga u njihovoj brojnosti i jedinstvu, te su im okolna veća mesta relativno malo i trebala uopšte.

I ovde kreće ta priča o heroinama jednog doba, priča o tradiciji zahvalnosti i priča o opstanku.

Te neke daleke 1922. godine, upravo se u novonastalom mestu, tek godinu dana starom, rodilo čak sedamdesetoro dece! Danas, teško zamislivo i za dosta veća mesta, a za tek formirano naselje od nešto preko hiljadušeststotina duša, apsolutno čudesno.

I narednih godina se rađalo bezmalo toliko dece, a matične knjige beleže i neverovatne proseke porodilja od čak šestoro živo i zdravo rođene dece.

Svoju decu su učili da se jedno na drugo oslanjaju, da se međusobno štite i podržavaju, i da gaje zahvalnost za sve što su videli oko sebe.

Teško je sa sigurnošću reći, ali veoma je verovatno da je ta tradicija gajenja zahvalnosti i održala ovo mesto dovoljno brojnim da pregura i najteže istorijske izazove poput devedesetih godina prošlog veka na ovim prostorima.

A ako i ne znamo kako su tačno vaspitavali svoju decu u duhu te zahvalnosti, makar smo sigurni gde se to tačno dešavalo.

Dobrovoljci koji su svoje vojničke čizme i puške sa Solunskog fronta zamenili plugovima i kaljačama sa kojima su uzorali prva jutra koja će im hraniti porodice, već po prvim priraštajima shvatili su da će im najpre u selu zatrebati škola. 

I ne bi dugo, a oni napraviše školu koju su nazvali Nikola Tesla, ali kako priraštaj dece nije posustajao, ubrzo su shvatili da će morati da naprave novu školu.

Veću, koja će preuzeti na sebe teret učenja brojnih učenika iz mesta i okoline, ali koja će do danas preuzeti i naziv Stara škola.

Ipak, zvanični naziv koji su dobrovoljci dodelili ovoj školi, još jedan je primer kako se ovde doživljavala zahvalnost. 

Naime, škola u kojoj se zaorio prvi zvuk zvona za početak časa u mestu Karađorđevo, nazvana je Oplenac. 

I danas će meštani reći kako je upravo taj naziv čin zahvalnosti kraljevskoj dinastiji koja im je dodelila ova ravna i plodna jutra za njihovu vernu i dobrovoljnu službu. Stoga nije nerazumno verovati da se uz učenje gradiva, ovde učila i tradicija zahvalnosti...

Dakako, kapaciteti i tehnički uslovi za odvijanje nastave vremenom su skliznuli ispod savremenih, a zub vremena postao je nepremostiva prepreka, i danas je ovaj objekat u možda ne tako lošem, koliko u apsolutno nefunkcionalnom stanju, i danas je istaknuti markacija na početnoj autobuskoj stanici, odnosno okretnici kod Stare škole.

Pa ipak, šarm i takvog, relativno devastiranog i zapuštenog zdanja, nešto je što je nemoguće negirati i ignorisati.

Veliki prozori sugerišu količinu svetla koju su propuštali u učionice. Danas su sva stakla na tim prozorima izlomljena i samo pokušaj obnove stakala bio bi finansijski izazov, no i tako razbijena, deo su neodoljivosti jednog ovakvog zapuštenog i napuštenog, ali celovitog objekta.

Tačnije, kada bismo detaljno razmatrali kompletnost u građevinskom i arhitektonskom smislu, jedino što zaista nedostaje, te mora da se nadomesti, a ne može tek da se popravi, jesu kazaljke na velikom časovniku koji se nalazi na istaknutoj kuli na samom krovu objekta.

Da, sat je verovatno imao svoju svrhu sličnu kao i školsko zvono, ali nesumnjivo je ovaj objekat bio i centar nekih drugih kulturnih okupljanja, gde je časovnik bio izuzetno zgodan detalj.

Kula na kojoj je smešten, završava terasom valjkastog oblika terasne namene, natkrivene stilizovanim malim krovom, a antene koje su postavljene na krov, i činjenica da se čitava škola nalazi na jednoj omalenoj uzvisini, sugerišu da su i razni radio emiteri, a možda i vojska, koristili ovaj krov kao repetitor.

Time i sam objekat dobija na određenom značaju, makar onom istorijskom.

Nekoliko stabala koji formiraju šumarak u pravcu ka selu, odavno svojim krošnjama ne dozvoljavaju pogled na kuće i ulice koje se seku pod pravim uglom, međutim, nije nemoguće da se odavde nekada dok krošnje nisu bile ovako markantne, moglo videti i kako lokalni fudbalski klub, nekada čak drugoligaški, igra utakmicu na seoskom terenu.

I to onaj bolji klub, jer onog slabijeg nema već neko vreme. Očekivano...

A ipak, nije teško zamisliti te slavne dane jednog zdanja koje se skromno šćućurilo na samom kraju sveta i broji polaske lokalne autobuske linije, sledeći sudbinu ne samo stanovnika Karađorđeva, već i većine sela Vojvodine danas, u tihovanju i prisećanju na neke davne dane...

Fokus na događaju - Veština viteštva u službi izuzetne zabave u Smederevskoj tvrđavi

 O vitezovima smo saznali štošta, vremenom.

Znamo kada su živeli, delimično znamo i kako su živeli, a za većinu pretpostavljamo da znamo i kako su umrli.

Danas su oni jedan od sinonima romantizovanja jednog od najstrašnijih i najneljudskijih stranica istorije, mračnog srednjeg veka. No i takav kakav je bio, Srednji vek će uvek ostati upamćen pre po konjima sa šarenim ašama i kitnjastim sedlima, zastavama, sjajnim oklopima vitezova, peharima preko kojih se preliva vino, sokolima za lov, te dvorskim prijemima sa damama u gizdavim i otmenim odorama, negoli po inkvizicijskim mučionicama i lomačama, smrtonosnim pirovima kuge, kolere ili tifusa, te danku u krvi i otimanjima i trgovanjem ženama, bilo u svrhu pokazivanja moći, bilo u svrhu sklapanja saveza...

I, neka tako i ostane.

Na koncu, uvek je nekako lepše gledati optimističnijim očima, jer ma kakva slika zaista bila, u našim će glavama proizvesti lepše osećaje tada.

Na samom početku maja meseca ove godine, desilo se i jedno....a, sudeći po onome što sam video i saznao, bolje je reći - još jedno gledanje u Srednji vek nekim lepšim očima, i to u jednom od najlogičnijih ambijenata, Smederevskoj tvrđavi.

Beli orlovi, jedno naše udruženje vitezova, ili bolje reći odgajivača kulture viteštva i tradicije zanatstva i načina ćivota i borbe nekih slavnih viteških vremena, su zajedno sa svojim bratskim organizacijama iz inostranstva priredili jedan trodnevni spektakl koji se po mnogočemu izdvajao od ranije viđenih sličnih manifestacija.

Pre svega je ovu manifestaciju krasilo ispunjeno očekivanje za većinu posetilaca.

Pa, ako ćemo iskreno, za neke od nas je ta norma očekivanog, prebacila još za dodatnih bar pola klase, a ja nisam neko ko sveta video nije...i, verujem da to ima svoju težinu kada kažem da su moja očekivanja ovde, tih dana, prebačena čak.

A šta se to onda konačno i desilo ovde, na mestu gde je pala Despotovina, u tvrđavi koja je opsedana ali predata na kraju bez borbe, zajedno sa autonomijom srednjevekovne Srbije, možemo naslutiti iz fotografija podno teksta, ali ćemo i poneko slovo iskoristiti da to opišemo.

Ipak, ukratko rečeno, desio se jedan blagi iskorak u Srednji vek, na jedan prijemčiv i prema savremenim standardima komfora posetilaca, veoma prikladan način.

U ova tri dana niklo je jedno gotovo bajkovito srednjevekovno selo pod šatorima, u senci krošanja, i pod okriljem tvrđavskih kula i zidina, selo u kome je sve vrilo od života, osmeha i neke gotovo neshvatljive posvećenosti onome što su domaćini želeli da pokažu posetiocima.

Internacionalni karakter potura i jezičke prepreke u sporazumevanje, razume se, ali jedan gotovo esperantovski jednosložni signal za sporazumevanje, premošćavao je sve te prepreke.

Radi se o osmehu, a to je nešto što se razume na svim jezicima.

Uprkos iznenadnom suncu koje je pretilo da počne pržiti avgustovskom silinom, ti osmesi su blistali na gotovo svakom licu koje se moglo videti, i delovalo je kao da ih ništa sa tih lica neće pomaći.

Spektakl je neadekvatna reč jer asocira na nešto senzacionalno, pa ću do kraja teksta probati da pronađem neki izraz koji vernije odslikava atmosferu o kojoj pišem...

No, hajdemo redom sa tim vremeplovskim putovanjem nazad u Srednji vek.

A red nas vodi pravo do vitezova koji se odmaraju - pecajući. Ima li tu šta da se upeca, nisam proveravao, jer to je vodeni rov oko južnog bedema Malog grada pa nisam baš optimističan, no to je prvi prizor koji mi je nacrtao osmeh na lice.

Potom konji i jahanje uz pratnju ukrug po improvizovanom ali jasno označenom manježu, i zamislite, nisu se samo deca gurala da stanu u red za jahanje. Naprotiv, odrasla populacija ih je brojčano nadjačala...

Potom se utisci o srednjevekovnom putovanju smenjuju između štandova sa zanatskim rukotvorinama koje prodaju i reklamiraju delom dvorske dame reklo bi se po odorama, ali i plemići i vitezovi, verovatno zavisno od asortimana na štandovima.

I konačno, eto akcije.

Gađanje lukom i strelom.

Svih uzrasta, svih visina, i svih umeća.

Plati pa gađaj sistem. Kupuju se žetoni koji se koriste za sve, centralizovana je prodaja.

No, uz amatere koji kupuju žetone, tu su i pravi srednjevekovni strelci, uvežbani sa lukom i strelom, a ponekad i sa dve strele. Da, svega ima u tom vremeplovu...

Akcija se nastavlja bacanjem koplja u metu, kao i bacanjem borbene sekire.

I opet isti sistem. Žeton pa se brukaj. Ili raduj, zavisno od umeća i sreće da si baš pred nekim bližnjim svojim uspeo zabosti svoje oružje u metu.

Ne, ne osvajaju se plišani medvedići za pogodak, već za pogodak dobijaš samo dva pitanja koja odnosiš sa sobom - zašto nije neko to snimio telefonom, i da li će neko sada verovati da si pogodio metu....😀

Roštilji i bakreni kotlovi spremni da naprave klopu i štimung uz nju.

Ležerno odloženi štitovi obloženi kožom, svetlucavi mačevi svih veličina, te komadi oklopa spremni da se kožnim zategama pričvrste za telo viteza.

Rukavice sa nitnama i kaiševi sa blještavim kopčama.

Šeširi od prirodnih materijala, ali i pehari, pa čak i krune, svega je ovde u izobilju.

Sve se može pazariti, ali ništa nije obavezno. 

I sve je neodoljivo na svoj način...

Krasnopisci i kaligrafi koji urezuju slova na pergament, ali i svirači koji muzikom dodaju atmosferi još jednu dimenziju, dakako, srednjevekovnu.

Možda bi se neko prevario i pomislio da je u pitanju kakav vašar ili maskenbal čitajući ovo, ali pogled na fotografije ispod će nam odmah pojasniti posebnost ovakvog dešavanja, te napraviti otklon od svih do sada ovde bar viđenih sličnih tematskih manifestacija.

I zaista, sve je ovde ambijentalne prirode, nema onih koji se prikače pa prodaju neodgovarajuću robu opšte namene, a najbliži detalji takvim standardima su poneki selfiji koji posetioci naprave uz raspoložene domaćine, ali bez takvih fotografija, budimo iskreni, pa ko bi nam poverovao da smo početkom maja ove godine zaista bili na izletu u Srednjem veku?😁