Postoji jedan trenutak u životu kada svako od nas za nešto što možda do tada značajno nije izgledalo, shvati da je upravo to važno.
I tada ne smemo pasti u zamku objašnjavanja samom sebi zbog čega je to važno, ili još gore, zbog čega tačno je to nešto baš sada postalo važno, ne...
Tada samo treba uživati u trenutku koji je započeo i traje sve dok mu dozvolimo. Dok ga nečim ne prekinemo. Dok ne dozvolimo da nam ga neko drugi, a najčešće to bude na ovaj ili onaj način prezentovano javno mnjenje, ne upropasti.
I što češće sebi dozvolimo takve trenutke, više ćemo puta doći do na korak od suštine, a to je da ipak umemo da uživamo u malim stvarima, da pronađemo lepotu u svemu.
Ili, skoro svemu. Razlike bitne i nema, jer presudan je trenutak lepote koju smo pronašli, a da nam niko nije prethodno rekao da je baš to lepota.
Ono već odavno otrcano....lepota je u oku posmatrača.
I kakve to veze sad ima sa nekim mestom na severozapadu Vojvodine?
Pa, za mene ima.
Jer, moj trenutak je započeo mojim prvim utiskom kada sam ovde zakoračio, a taj utisak se nadalje samo nesputano širio, udvajao, i na kraju multiplicirao, a ipak ostao jedinstven kada sam prošetao pored jedne brane, jednog mlina, nekih peškira i improvizovanog kupališta, jedne staze za šetnju, ambijentalno savršeno uklopljene omanje scene za razna kulturna izvođenja pred publikom, te onom jedinom ulicom u mestu iz koje tek začeci možda nekada zamišljenih ulica vode do kapija i dvorišta stanovnika.
A trenutak se pojačavao...
Da li ga je pojačao čamac nizvodno od brane oko koga se neke vesele glave kupaju, ili možda most koji prelazi preko nečeg u momentu nevidljivog, a star prema mojoj proceni čak nekoliko država unazad, ili ga je pojačala larma i smeh dečaka koji hrabro skaču u vodu, i vešto se penju uz stepenice ili metalnu kapiju ustave, ne znam. Znam da je skoro sa svakim korakom narastao taj trenutak.
Ovde, u Malom Staparu, koji je čekao dva veka, dve decenije i nešto više od dve godine da ga otkrijem, sustiglo me je mnogo toga lepog, tihog, onog što čovek samo negde u vlastitim i najčešće nedokučivim dubinama može da iznedri neočekivano.
Uređena parkovska površina sa klupama, improvizovani parking na letnjem putu, podšišana trava, mnoštvo drveća koje pruža tako primamljivu hladovinu u koju spustiš peškir i utoneš u neke svoje tokove misli, ili naprosto šetnja preko betonskih dokova i gvozdenih mostova i prelaza...teško je reći šta u momentu zvuči privlačnije.
A opet, i pored svega onaj trenutak i dalje raste, a evo i zašto...
Pomisao da su pre mene ovuda hodila i dva cara, te jedna potonja carica, i ostavili trag jedne od najznačajnijih evropskih dinastija Habsburga, poseban je osećaj koji čini da onaj trenutak i dalje narasta.
Mislim, hajde sad...u nekom Staparu, pa još Malom....dva cara, i jedna carica...ali tako je.
A kako se to desilo uopšte?
Sistem navodnjavanja koji danas poznajemo kao Kanal DTD zapravo je sukcesor jednog prethodnog sistema, i nadogradnjom i planskim proširenjem obuhvatio je veći zahvat oranica u Vojvodini.
Sistem navodnjavanja koji je postojao ranije je sastavljen uglavnom od dva kanala u Bačkoj, a to su Veliki i Mali bački kanal. I upravo je na ovom mestu jedan Car navodno srebrnom lopatom, iz srebrnih kolica započeo gradnju kanala koji će ovde dobiti i administrativni prolaz u vidu prevodnice.
Prevodnica koja je ovde sagrađena krajem osamnaestog veka danas je jedina od četiri sagrađene na Velikom Kanalu, koja je u funkciji. Razliku nivoa vode od tri do pet metara iskoristiće kasnije i grupa inžinjera da malom hidrocentralom koju je napajao taj pad vode, opskrbi strujom i ne samo prevodnicu, već i ostale administrativne zgrade, jer se ovde smestio praktično i poreski carski organ koji je naplaćivao putarinu, globe i dažbine onog doba, ali i veličanstven mlin koji je jedini od pet takvih sagrađenih na Kanalu, i danas očuvao izgled kakav je dobio posle rekonstrukcije nakon požara sredinom devetnaestog veka.
Da, dobro sam rekao. Jedina od četiri sagrađene prevodnice u funkciji, i jedini od pet mlinova sa sačuvanom zgradom koji je bio u pogonu do pre pola veka.
I sve to u jednom malom mestu, jednom Malom Staparu.
Dakako, pristanište na kome su se vezivali brodovi nosivosti i do pet stotina tona što je za ondašnje uslove kanalske plovidbe bila zaista impozantna tonaža, doveli su ovde i razne lučke radnike, potom i krčmare, te druge zanatlije, i planski napravljeno naselje od 1802. godine postaje značajan brodski i administrativni centar ovde, na svega desetak kilometara nizvodno Kanalom od Sombora.
A takvom jednom gradu je valjalo prkositi i izazivati ga, što je istorijska uloga koju je Malo Stapar preuzeo na sebe. No, malo zdrave konkurencije zapravo podstiče obe strane da budu bolje.
Danas je ovo mesto preuzelo jednu drugu ulogu, kultura je zamenila nekadašnju vodotransportnu privredu, a lokalna turistička atrakcija postaje sve više iz godine u godinu.
I svaki korak ovuda čoveku daje uverenje da će tako i biti.
Jedno izletište, jedan gotovo muzejski čuvar prošlosti, i jedan sve češći domaćin mnogih kulturnih dešavanja.
Da, velika iznenađenja u Malom Staparu....
Na jednom mestu jedina od četiri prevodnice, jedini od pet mlinova, i jedino mesto po kome su hodila dva Cara slavne Austrougarske carevine, i jedna buduća carica koja će slavnom Napoleonu Bonaparte čija je carica postala u njegovom drugom braku, roditi naslednika istog imena, ali daleko manje slavnog života.
I nije da se sa svakim korakom osetiš povezanim sa tim slavnim ličnostima, ali shvatiš kako je onaj trenutak postao sve veći u tebi i možda baš zbog toga.
Veliki trenutak koji se zove Mali Stapar.
