Objektivom po Srbiji - Jezero Rosić, jedno od najčistijih jezera kod nas

Plivanje za Časni krst je tradicija u Srbiji. 

Velika i značajna. Jedna od poslednjih u kojoj se na fizičkom planu takmiče i odmeravaju mladi u duhu davnašnjih vremena.

Bar oni koji tog prohladnog januarskog dana nisu ostali u toplini svojih soba, prepušteni lakovanjima i statusima sa društvenih mreža, što je jedna nova realnost, i da ne bude iznenađenja, izgleda i nova tradicija.

E baš ovi drugi koji širom Srbije na Bogojavljanje posle lekarskog pregleda hrabro ulaze u hladnu vodu sa svega nekoliko stepeni iznad nule su pravi junaci, da, ali šta onda reći za one koji su u tu svrhu morali da razbijaju led na svom jezeru?

O da, itekako da razbijaju led...

Na nekih šest stotina metara iznad mora u visini, na obroncima Divčibara od kojih je udaljeno nešto manje od desetak kilometara, Bogojavljanje ume da nema milosti prema jezeru na kome se odmerava hrabrost ali i psihička i fizička sprema u lovu na Časni krst.

Jezero Rosić, ili Rosići, zavisno od toga sa kim se priča, je upravo to mesto a mladi junaci iz Kosijerića i okoline, tu su da zablistaju pred svojim ponosnim starijim generacijama, usred tek izlomljenog leda i nekoliko minuta najvećeg smrzavanja u životu!

No, srećom, okovano ledom ovo jezero je na svoj način bajkovito, ali kratko.

Uglavnom nema tog leda, a kada nema leda, priča je dosta privlačnija, naravno.

Jezero u svom punom sjaju je neko skrojeno za sunčano vreme, od proleća do jeseni, i to zbora nema.

Priroda je neumoljiva, i daje svoju konačnu reč upravo tada, kada se plavetnilo neba suprotstavi odbljeskom zelenilu četinara i kada se između njih, kao nekakav mirotvorni korpus, umetne poneki beli oblak, tobož nezainteresovan za vlastiti odraz u prelepom planinskom jezeru...

To je prizor koji uzdiže ovo jezero veoma visoko na lestvici najprivlačnijih, i to je prizor zbog koga vredi prevaliti koji kilometar, i žrtvovati koji sat putovanja zarad jednog od najlepših prizora koje ova naša lepotom bogata zemlja, nudi.

I tako ovo natezanje između odraza plavetnog neba i zelenih četinarskih obalskih stražara uz neupadljivo mešanje oblaka i odsjaja sunca na površini, traje još od 2009. godine kada je jezero i nastalo.

Jedan dobroćudni, nenametljivi i neupadljivi potok sa bistrom vodom, ispunio je san svakog potoka.

Postao je jezero. Prelepo jezero.

Štaviše, jedno od najlepših.

I kad razmisliš malo, šta jedan prosečan potok, donekle čak i stidljiv, više i može da očekuje?

Ne, to je definitivno to. Teško da može više da očekuje jedan potok, pa makar i tako bistar da je spreman da uđe u legendu.

I kako dalje, kada je ispunjen san potoku?

Pa, dalje kroz jezero nepunih pedeset metara široko, i tri puta duže.

Kroz jezero koje ima jedan mol, jedan čamac, jedan barjak i zastavu i jednu branu.

I ne pitajte me kako, ali obale ima dve, baš kao i ostala jezera, ali...sve ostalo ima po jedno.

Jedno izletište podno brane, jedno ložište za roštilj, jedna autentična vodenica kojoj je utekao potok, te više nije u funkciji, ali tu je.

Da podseti, da priseti...da pokaže kako je nekada to bilo.

I nema samo tog broja jedan, i te dve obale. Ne, ima i drugih nekih brojeva.

Broj pet je u metrima izmerena najveća dubina. I baš ta brojka garantuje da ima mesta i za kupače, i za ribe.

I, dakako, za ribolovce. Jer, gde je riba, teško da nećemo makar jednoga naći...

A kada nabrajamo te brojeve, postoji i jedna nula. 

I ta nula je broj farmi, kamenoloma, rudnika i industrijskih zagađivača raznih vrsta i podvrsta.

Jedna sjajna i velika nula.

Ko bi rekao da nula može biti i tako pozitivna, a da i dalje ostane neutralna brojka?

I dalje bih spomenuo samo još jednu brojku, i prepustio bih baš njoj ovo naše prelepo jezero.

To je brojka od tridesetdve fotografije koje slede i nadam se da će pomoći u uživanju bar deo od onog užitka koji nas čeka negde na nekoj od obala ovog jezera, usred čistog vazduha, još čistije vode i najčistijeg ambijenta za provesti vreme sa nekim dragim ili čak sam sa sobom i svojim gresima i mislima, radovanjima i planovima kojima ovakvo mesto samo pojača kontraste, i postanu jasnije, oštrije i dokučivije nego inače...

Objektivom po Srbiji - Kej u Kuli, ono kada nemaš možda more, ali to ne znači da nemaš rivu

Neka četiri kilometra jednog kanala čini se kao nešto što naizgled ne bi trebalo da predstavlja posebno težak zadatak za bilo šta.

Ni da se prošetaš, a još manje biciklom provezeš obalom.

Ni da kakvim kajakom proveslaš, ili kakvu ribu uloviš...

Sad, ako bi neko baš i da pliva, ko zna...za takvoga verovatno ta četiri kilometra ne bi bio neki nerešiv zadatak.....ali...

...ako treba da opredeliš jedan kilometar da ga opišeš, mogao bi se naći pred teškim zadatkom, odnosno odabirom.

Postaviće se zatim i pitanje, odakle ta cifra od četiri kilometra, ali neće to biti teško za odgovoriti...jer, tu je negde i ono što realno žitelji Kule premere korakom ili biciklom, negde od takozvanog Rodićevog jezera, pa sve do zadnjeg pokretnog mosta prema Crvenki...

Mada, ruku na srce, ima i dalje, ko želi...ali, to mu nekako dođe kao - međugradska šetnja.

Nije to onaj ordinarni, uobičajeni i svakodnevni podvig nakon koga se samo pohvališ nekom svom koliko je koraka odbrojila aplikacija na telefonu...

A, baš ta ordinarna priča za mnoge, prepuna je onih skrivenih detalja koji su prosto insistirali da im posvetim posebnu stranicu, što slovom, a što slikom.

I ja sam položio oružje pred dilemom koji od četiri kilometra koje sam nekako video kao tu rivu u Kuli, da izdvojim, i pribegao sam jednom drugom, fleksibilnijem rešenju.

Mostovi, tri zanimljiva primerka, između kojih se baškari nekih hiljaduosamsto metara ove Rive, i koji mame na šetnju, čak i kada nisi tu, pomogli su mi svojim oivičavanjem dela kanala.

 I baš tako, od mosta, preko mosta, pa do mosta...i eto jedne šetnje, jedne priče, jednog sećanja...

O mostovima bi valjalo napraviti i zasebnu priču.

Toliko su zanimljivi, makar i što nisu impozantni i naoko neodoljivi, ali imaju svoje priče.

Sva tri mosta su rasklopiva. I sklopiva.

I, skoro da su - za poneti.

Jedan se diže da propusti lađe, a drugi se sklapa u stranu....I ne, ne dešava se to često, koliko sam razumeo, uglavnom je to neko kondiciono podizanje i zakretanje, provera tehničke ispravnosti i održavanje, jer saobraćaj Kanalom odavno uglavnom čine mali motorni čamci i kajaci kojima se tek poneki par labudova ili jato patkica, uklanja sa puta.

Nekoć je i ovaj kanal bio deo priče o velikom saobraćajnom značaju Kule, obzirom na ukrštanje drumskog, šinskog i vodnog puta baš ovde, ali se taj značaj industrijskim promenama značajno umanjio, pre svega jer je vodeni put započeo svoju migraciju od privrednog ka turističkom, i u ovoj fazi se više ne može posmatrati kao nekada.

A ipak, ostao je taj Kej.

Ili Riva, kako ja to volim nazvati zbog neizbežne potrebe za gledanjem u vodu koju deli sa originalnim rivama.

I ne, nije reč o turističkoj atrakciji zbog koje bi trebalo doći u Kulu, načiniti napor od nekih pedesetak kilometara od Novog Sada, ili pak celih 140 od Beograda, ali pronaći sebi rutu na kojoj bi se našlo vremena za uživanje u svakom načinjenom koraku ovde, bilo bi sjajno.

Za one koji očekuju široku reku koju je samo veliki maestro Štraus video kao plavu, i fantastične habsburške građevine uz obalu, ovde će ih sačekati razočarenje u tom smislu, ali za sve one skromnije koji bi samo da ispune sebe ponekim uzdahom u pogledu na drugu obalu kojom planiraju u povratku da šetaju, ovo bi mogla biti prelepa dva sata uživanja.

Pejzaži koji se kanda samo ovde mogu naći u tako pitomom i urbanom okruženju da čak i u štiklama može da se stigne nadomak lokvanja ili kakve porodice patkica koje se nemarno brčkaju uz obalu, su ono najbitnije.

Priroda. I društvo, obavezno...pod ruku uz ovaj kanal.

I tek kada uspeš da sagledaš lepotu ovako nečeg, u životnom smislu današnjice gotovo neprimetnog, shvatiš koliko je vlastito nepoznavanje prirode i društva zapravo nepregledno...jer pomisliš na to koliko si puta u životu propustio da vidiš i doživiš ovakvu lepotu, nepravedno je podrazumevajući i ne primećujući upravo zbog toga.

Pa ipak, ako nekome ovde poveriš takve svoje misli, tešiće te da nisi ništa propustio ranije, jer ovako nešto samo ovde i postoji. Šalu na stranu, ima tu mnogo istine.

Svuda je možda slično, ali gotovo uvek je unikatno, samo ako imaš oko za to.

I, ne samo oko...postoji i ono nešto drugo, što nije ni neko šesto čulo, već samo onaj osećaj koji nadođe u momentu kao plima, ili se ne pojavi uopšte....ali, kada je tu, onda znaš da je to upravo to.

Čak i kada ne umeš to iskazati rečima...

...pa prepustiš fotografijama da same nastave tu priču....priču koja se ne sluša i ne gleda, već doživljava, ako umeš i...ako imaš sreće.