Objektivom po Srbiji - Staro jezero, ponos Kikinđana i prelep park u centru grada

Neke od najlepših priča počinju na poznat način.

Bio jednom jedan...

Jednu lepu priču koju bih da ispričam na ovoj stranici, mogli bismo početi upravo takvim rečima.

Bila jednom jedna rečica...

I bila jednom jedna Kikinda koju je ta rečica, zajedno sa velikom rekom kojoj je pripadala u svom vodotoku, često plavila. Reka se zvala Galacka, i nakon čestih plavljenja, ukroćena je i primirena, te svedena na jedno gradsko jezero, a mimo toga još se u okolini mogu pronaći obuzdani fragmenti reke, nekadašnjeg glavnog krivca za poplave.

Pregrađivanjem sistemom nasipa, prekinuta je veza sa velikom rekom Moriš u devetnaestom veku, i od tada Kikinda počinje svoj život i razvoj neometan plavljenjima koja su karakterisala decenije pre toga.

Već sledeći vek doneo je i potpuni obrt. Galacka ne samo da nije više plavila, već je njenim vodotokom artikulisana sila padavina i oborina kroz postavljenu atmosfersku kanalizaciju.

Kraće rečeno, od nekadašnjeg krivca za poplave, danas je reka koje više i nema, postala zaštitnik grada od poplava, na neki način.

Danas je ovde park sa jezerom, opkoljen vodnim kanalima, na velikoj površini od preko pet hektara.

Tu su i labudovi, deca, šetači...

Staze za pešake, svuda oko jezera, vode ka raznim sadržajima, a ulaze, odnosno izlaze iz parka preko nekog od tri mosta. 

Osvetljenje i klupe predstavljaju standard koji danas svakako nije upitan, ali je ovde dosegnut ipak tek nedavno, prilikom rekonstrukcije i uređenja ovog prostora. 

Ovakav poduhvat za toliki prostor izuzetno je skupa investicija i za bogatiju sredinu od ove, i sredstva za obnovu su se morala tražiti na sve strane, a konačno su nađena u prekograničnoj saradnji i međunarodnim fondovima, a ono što je najznačajnije je da se na uloženi novac, može biti itekako ponosan.

Kompleksan zadatak, jer park je morao zadržati i prethodne atribute i značaj, a zapravo dobiti novu svrhu, kao i ruho u skladu sa njom.

Staro jezero, ili Števančeva bara kako je još u lokalu poznata ova oaza prirode, negde u drugoj polovini prošlog veka postala je gradsko kupalište, uređeno u skladu sa tadašnjim standardima.

Vremenom se ovaj prostor izdvojio kao sinonim za sport i rekreaciju u Kikindi, i tim očima je mahom i viđen.

Ovde su se odvijala i amaterska takmičenja, ali i tražio spas od vrućine tokom letnjih meseci.

Isprva je neko vreme jezero zadovoljavalo uspešno potrebe Kikinđana ali sa razvojem grada i standardi su porasli, pa se krajem sedamdesetih godina večina sadržaja izmešta na obližnju lokaciju novopodignutog Sportskog centra Jezero.

Bazeni i sportski tereni pružili su novu, savremenu i urbaniju dimenziju, i jedino što se nije moglo iseliti na novi prostor, bio je prirodni ambijent jezera koji je polako zapuštan, i samo nošeni nostalgijom, stanovnici su ga posećivali uprkos značajno narušenom originalnom ambijentu.

Prilikom rekonstrukcije i delimične prenamene, moralo se povesti računa i o tradicionalnom doživljaju stanovništva, i park je morao poprimiti i nekadašnja obeležja, kao i nove sadržaje i ideje.

Tako danas ipak imamo u jednom kraju jezera i teren za vodene sportove sa tribinama, teren za mini golf, ugostiteljske kapacitete i drveni mol sa letnjikovcem na kraju koji dominira jezerom.

Uz močvarsku vegetaciju koja je zastupljena po rubovima, ali i drvoredima koji je prate, nesumnjivo su očuvali karakter prirodnog staništa flore i faune karakteristične za močvarne i kanalske ambijente, i time je naglašena kompleksnost celog projekta.

Prilagoditi prirodu, a ne zameniti je nečim i na kraju izgubiti.

Možda nije nešto zbog čega se treba odlučiti na put, ali uz brojne druge sadržaje koje nudi ovaj grad sa okolinom, siguran sam da vredi proveriti koliko širok osmeh pun emocija može izazvati i jedan zalazak sunca na ovom mestu...

Objektivom po Srbiji - Spomen kosturnica Beli kamen i vidikovac u izmaglici na Kosmaju

Kada magle prekriju Kosmaj, to bude najčešće jedisntven prizor, nekako očekivan i viđan u nekim drugim delovima sveta.

Prva asocijacija, meni lično, bude na Afriku i planinu Kilimandžaro.

Naime, radi se o magli koja ne padne na kompletnu planinu, već na neke od njenih vrhova, ali to izdaleka deluje kao da je gornji deo planine kompletno u magli.

Prizor koji s razlogom provocira maštu, a kada je reč o zimskim mesecima, možda i odbije namernika, sluteći mu neizvesnost uspona, jer, gde je magla, tu se ne vide sneg i led pod nogama, odnosno točkovima.

Pa ipak, ima to svojih čari, srce doda još poneki otkucaj više u onaj minut u kom se broje otkucaji, i maglovita avantura može da krene.

Ulazak u maglu se obično dešava nešto pre nego što prilazimo manastiru Tresije, i traje, naravno, sve do samog vrha, pa na ma koji se vrh zaputili.

Ova planina ima svog šarma i tada, kada se u zadnji čas iz magle usput pojavljuju klupice i stolovi za piknik, dok krivine izranjuju gotovo iznenadno, no uz prilagođenu brzinu, ništa od toga nije zapravo opasno.

Štaviše, planina u tim uslovima ima svog šarma, diskretno upakovanog u te ogoljene krošnje obavijene gustom maglom, i svaki pogled počinje da znači naziranje, dok izoštravanje slike sleduje tek u zadnjih desetak metara.

Tiho je, i na neki način čak idealno da se zakorači u neku davnu istoriju koju ova planina krije.

Idealno, jer istoriju čine neki junaci koji su je krojili, i za kojima samo još spomenici čuvaju dostojanstveno tu zakletvu koja ih je jedina vezala čvrsto, dok su rame uz rame odbijali napadače, i ukoračili u istoriju podignute glave i ponosnog koraka, pod zastavom uz koju su svoje zakletve polagali.

No, ova magla ne krije samo puko junaštvo koje je ovu zemlju sa vekovima istorije nažalost redovno natapane krvlju ratova, puna. 

Upravo ovde junaštvo je dobilo jednu novu dimenziju, jer ovde su šćućureni u svojim rovovima čekali neki golobradi momci stotinama kuća daleko od svojih domova, mobilisani u Timočku diviziju, i negde u svojoj svesti najspremniji da brane upravo taj deo Srbije, odnosno sam istok zemlje.

Pa ipak, eto ih ovde, braniće bokove srpske vojske koja se konsolidovala u čuvenoj Kolubarskoj bici, svesni ili čak nesvesni od kakvog je ključnog značaja njihov položaj koji se branio, u odnosu na prestonicu u koju je neprijatelj već ušao, svega pedesetak kilometara dalje.

I tako, stotinama kilometara od svojih domova, i dalje stežu svoje puške, očekujući napad čak šezdesetak bataljona carske vojske koja je dolazila po svoju osvetu za letošnji poraz na Ceru.

Drhteći pred onim što dolazi, uz srce koje preti da izleti iz grudi pre nego kuršum iz cevi, ali ne odustajući.

Nije hrabrost kada se ne plašiš takve sile koja dolazi, sa malom šansom da preživiš.... Jer, i nije normalno ne plašiti se....Hrabrost je kada se plašiš, ali ne odstupiš. I kada znaš da to neće ni onaj do tebe, i kada to zna cela zemlja iza tebe.

Narod se odužio onako kako to narod ume.

Izrekom. 

Sećanjem koje je pretočio u izreku, verujući da je izreka besmrtna. Rekao je:

Doš'o Švaba sve do Ralje, al' od Ralje nikud dalje.

Tako je to umeo narod, ne znajući da izreka neće ostati besmrtna, da će pokleći pred kvazi znanjem crpljenim u naslovima na društvenim mrežama jedva vek kasnije, ali je ipak tako rekao.

Đuro Jakšić je u svojoj Otadžbini rekao sve što je narod nekada osećao ali nije umeo da kaže tako, i stihom iz Otadžbine na skromnoj spomen ploči kosturnici na Belom Kamenu, država se zahvalila svojim junacima koji nisu popustili. Onima koji su ostali kada je grmelo i kada se ginulo, izdržali, i dali vremena čuvenom Vojvodi, a tada još generalu Mišiću, da pređe u kontraofanzivu i probije linije neprijatelja, te ga satera nazad preko Drine u bici koja se do skora izučavala i na američkoj najpoznatijoj vojnoj akademiji.

Tri dana koje nisu svi preživeli.

Tri dana je bedem izdržao, ili, kako to reče Đuro....i samo dotle, do tog kamena, do tog bedema...dalje nije moglo. Srce je prestalo da lupa, puška i bajonet postali su jedno sa divom u šinjelu koji je u ta tri dana stasao od drhtavog dečaka u prekaljenog stuba svoje zemlje i naroda baš tu, na Belom kamenu.

Iako je spomenik skroman, nekako je primeren.

Skrajnut na deo planine do koga se zadnjih osamdesetak metara silazi planinarskom stazom, nije dovoljno dobro obeležen ali ni pristupačan. Može to bolje. Mora bolje.

No ipak je tu.

Negde nad njim nadvio se novosagrađeni vidikovac gotovo tik uz repetitor, do koga vodi asfaltni put, i na neki način simbol je nekih novih vremena, vremena bez ratova, u koja možemo da uživamo u prirodi i pogledu na nju. Na samo sebi svojstven nostalgični način, sklon sam da verujem u sebi da bi ti divovi koji nisu odstupili te davne 1914. godine, bili zadovoljni onim za šta su dali živote. 

Mirom i svemu što samo mir ume da iznedri.

Lepotom planine koja više nije poprište smrti i stradanja, i koja danas brani svoj narod od zlih relikta prošlosti, vukući svojim lepotama neke nove potomke ka nečem predivnom.

Ka uživanju u prirodi, sa izletničkom ćebetu na livadici umesto šinjelu u rovu, ka planinarskim štapom za savladavanje staza umesto puškom, ka roštiljskoj rešetki na kojoj se uz smeh vrte komadi slabije ili reš pečeniji umesto bajoneta od koga srce još jače udara od pomisli kako će biti strašno mala šansa za preživljavanje kada dođe vreme da život od tog bajoneta zavisi.

Da, želim da verujem da znaju da nisu uzalud istrajali ovde, vezani zaktevom uz zastavu pod kojom su se branili, ne bežaći kućama koje su bile stotinama kilometara odavde, jer danas na ovom mestu prsa u prsa znači nešto drugo...nešto što počne sa pogledom u spušteni pogled, pa rukom u ruci...dok se prsa u prsa ne susretnu srca u nekoj prelepoj prirodi jednog Kosmaja danas...

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - njeno veličanstvo Jodna banja, obnovljena i u službi humanosti

Jednom davno, potkraj devetnaestog veka, neki ljudi koji upravljahu ispred Carske administracije ondašnje Monarhije Habsburga jednim gradom, shvatiše da se u gradu povećava broj stanovnika, te da će pored ostalog, zatrebati još izvora vode za te stanovnike.

Grad beše Novi Sad, i kako se u ono vreme radilo, voda se tražila na periferiji, odnosno u ovom slučaju, u nekadašnjoj Futoškoj šumi.

Da, svestan sam kako danas to zvuči....

Široka ulica, najgospodskija ulica u jednom od najgospodskijih gradova u zemlji, a mojoj malenkosti najdraža novosadska ulica, Futoška ulica, danas je ukrašena i prelepim istoimenim parkom, i upravo je tu nekada bila i ta šuma. 

Futoška šuma. 

Na periferiji Novog Sada.

Zvuči danas kao epska fantastika pomalo, ali istorijski spisi kazuju da je baš tako bilo.

I tog nekog neznanog dana, jedne vrlo znane godine u samom smiraju devetnaestog veka, neki neznani poznavaoci bušenja arteških bunara, zabodoše prve kočiće na mesto gde će spuštati goleme burgije za kopanje sve do dubine od oko dve stotine metara.

I sad, ko je gledao kako to sve izgleda, zna da to neko svrdlo vrti, buši, a okom se ne može baš videti šta.

Oni koji stoje pored, deluju važno sa svojim naboranim čelima, tobož duboko skoncentrisani na dešavanje, tek povremeno važno pripale cigaretu i puste po par koraka bez reči, a sami operateri na bušilici objavljuju brojke o dubini. I tako sve dok štogod ne poteče iz cevi koje se spuštaju zajedno sa svrdlom.

I, poteklo je.

I ne samo poteklo, već grunulo. Kada se zbroji pa podeli, ispade da voda hrli brzinom od celih dve stotine i četrdeset litara u samo jednom minutu, ali da ima i pomalo neočekivan ukus i miris, a neočekivana joj je i temperatura. Kažu, pohrlila topla voda...ali kome je voda od jedva preko dvadeset i četiri stepena topla, neka mu. Toplu vodu iz zemlje percipiram tek sa nekoliko stepeni, pa do nekoliko desetina stepeni većom temperaturom, no pokazalo se da ima, srećom, i stručnijih od moje percepcije, onih koji su znali šta će sa takvom vodom dalje činiti.

E, tako je nastalo ubrzo i jodno gradsko kupatilo, preteča i na neki način primitivan oblik onoga što će tek uslediti kada se budu obavile analize vode i pribavila odobrenja o banjskom lečilištu.

Baraka sa bazenom, a potom uz malu pomoć jednog požara, i dva objekta sa puno kada i tuševa koji opet nisu mogli da zadovolje potrebe iz kojih su godinu za godinom izlazili rekordi u posetama...

Monarhija u kojoj je upravljanje vršio trom i spor administrativni aparat, začudo se pokazala veoma efikasnom u sličnim situacijama, pa tako i u ovoj, i banjsko lečilište dobija prefiks carskog, sa ishodovanim dozvolama u trenutku kada je već počela gradnja secesijske zgrade na mestu pređašnjeg kupatila. 

I baš onaj koji je i ishodovao dozvolu za rad, biće kako je to i dostojno velikih vizionara, taj koji je inicirao gradnju jedne ovakve zgrade, završene na koncu prve decenije dvadesetog veka.

Stoga se 1910. godina zapravo smatra početkom banjskog rada, a u decenijama koje su usledile, te smenama vlasti na ovim prostorima, banjski kompleks će se stalno širiti.

Dakle, u centru svih širenja i dalje je ostala reprezentativna dvorca dostojna zgrada koja i danas pleni svojim izgledom, i daje onaj teško vidljiv na prvi pogled, šarm aristokratije koji neumitno obitava upravo ovde, u ovom delu Novog Sada i danas.

Zato i nije čudno što su se, kako se pisalo u biltenima onog doba, ovde dolazili bolesni da se leče, a zdravi da bi uživali. Ne samo impozantnost samog zdanja, već i opremljenost, kako zgrade, a tako i celog kompleksa koji se sve više širio, plenila je i ubrzo se morao podići i hotel za mnogobrojne posetioce.

Jodna banja je živela svoje najslavnije dane, čak i tokom, a posebno po završetku ratova.

Neshvatljiv trend zapuštanja bitno je urušio ne samo značaj, već i izgled zgrade, ali i celog kompleksa, krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Narednih tridesetak godina, Jodna banja se sve manje spominje, a još manje posećuje. Teško je to i spoznati, a kamoli razumeti. Zapuštanje je bilo toliko da je verovatno samo atraktivnost fasade i pozicija na kojoj je zgrada podignuta mogla da spase ovo lečilište od potpunog gašenja.

I, moguće da je to zaista i bilo presudno da se donesu neke odluke...

Druga decenija ovog veka pak doneće i krupne restauratorske zahvate, i to uz uporan i istrajan stručni nadzor kojim je vraćen nekadašnji sjaj ovog zdanja.

Iz ličnih svedočenja zaposlenih, konzervatorski tim je pedantno i apsolutno posvećeno rukovodio radovima, tako da je ponovo zablistala aristokratska aura ovog zdanja, i poput kakvog mitološkog Feniksa, krenula u jedan novi život.

Taj život ne donosi nešto posebno novo, ne u smislu uloge koju je ponovo za sebe prisvojila ova arhitektonska lepotica, a to je vodeća uloga u sistemu lečenja reumatskih bolesti.

Korak dalje bi bila i činjenica da je to čak jedina takva specijalizovana ustanova danas u Vojvodini.

Problemi koji bi mogli donekle baciti senku na ovako vredan rad koji je vratio Jodnu banju ne samo na medicinsku kartu, već i na mapu veličanstvenih građevina, nisu u samoj zgradi, ali počinju odmah ispred i iza nje.

Zgrada jeste obnovljena ali kompleks nije. 

Korenje divovskog drveća razbilo je bazen u vrtu ispred ulaza, a moćne oluje koje ovih godina uspevaju da dobrano prodrmaju celu zemlju, zapretile su i bezbednosti bolesnika i posetilaca, otkidajući grane u svojim naglim naletima pred kojima se bukvalno znalo bežati u sigurnost zgrade.

Šta onda ostaje za kamene ploče koje dočekuju i ispraćaju posetioce i pacijente ispred Jodne banje, a za koje je nadležnost zapravo kamen spoticanja.... 

Tek, ovako je kako jeste, ali makar je zgrada ono što bi se bez imalo stida moglo nazvati raskošnim dvorcem, i sada obnovljena u svom sjaju.