Objektivom po Srbiji - Bešenovačko jezero, od nezanimljivog rudnika do daleko zanimljivijeg gotovo primorskog ambijenta

Nije staro, uopšte.

Štaviše, iz ovog je veka, i na neki način tek je punoletno, jer je svega nekoliko godina prošlo od pravog punoletstva, a i to se računa, naravno.

Dakle, jedno mlado jezero, nastalo posle eksploatacije kamena i krečnjaka za potrebe cementare u Beočinu, imalo je svega neke dve decenije pred sobom da se napuni, formira i stekne svoju slavu.

A slavu je steklo, i danas je teško naći sremca koji nije čuo za Bešenovačko jezero, a pogotovu novosađane koji možda ne bi znali šta je to Beli kamen, ali za Bešenovačko jezero su listom čuli.

Da, postoje dva naziva, a ako se prepustimo senzacionalističkim naslovima po našim medijima, biće tu i Srpskih Maldiva, Srpskog Mediterana i sličnih hvalospeva, no znamo koliko znaju u svom senzacionalizmu preterati današnji novinari.

Pa ipak, nije ni to preterivanje bez osnove.

Voda je neuobičajene tirkizne boje, bistra je, i u njoj se vide mnoštva sitnih riba, a obala je raznolika, pa tako pored dela koji je najpristupačniji, i sa parkinga nudi odmah široku plažu, postoje po obodima i delovi koji svojim strminama daju prilike za uživanje onima koji bi malo skakali, ili vole vodeni ambijent i pristup vode sa stena.

Veoma raznoliko, i stiče se utisak da svega ima osim...hlada.

Improvizovani ugostiteljski objekat sa još izrazitije improvizovanom nadstrešnicom delimično i nudi neku zaštitu od sunca, ali nekog prirodnog hlada zaista nema.

I nije to jedina primedba koja bi se mogla uputiti, ali je verovatno najveća.

Iako se u okolini, po obodima, tu i tamo može naći nekakav prirodni hlad, to iziskuje žrtvovanje ugođaja koji nudi plaža i bezbedan i lagan pristup vodi.

Pa, ako smo spremni na tu neprijatnost, i poneli smo sa sobom suncobran ili kakvo drugo oružje protiv opekotina ili sunčanih udara, onda već možemo da pričamo i o lepšim stranama.

A tih strana svakako ima.

Prva je ta što ambijent zaista podseća na primorske, i uz nešto truda, verovatno bi se i plaža mogla oplemeniti do nivoa na kome ona zaista može da parira onim morskim plažama, i kada se na to nadoveže ta neobična tirkizna voda, bilo bi tu o čemu da se priča i razmatra. Možda tada i ne bi bili preterani oni senzacionalistički naslovi i članci...

Ono što takođe vredi spomenuti, jeste ta zaista bistra voda.

I vetrić koga kao da uvek ima pomalo, ume da nabora tu vodu tako da ponovo podseća na more na momente, pa se tako još jednom vraćamo na ta poređenja.

U tom smislu, ovo jezero je vredno posete, a da li je zaslužilo u potpunosti svoju slavu, svako bi za sebe morao da odluči upravo nakon te posete.

Ostale lepe strane moramo posmatrati kroz prizmu realnosti, i razumeti da se sva arhitektura jednog izleta na ovo jezero, bazira zapravo na stvarnosti u kojoj ne postoje objektivno nista više do skromne logističke mogućnosti.

Malo mesto, malo stanovnika, pa ni komunalna služba ovde ne navraća redovno.

Kese, pa svoje smeće sa sobom do prvog kontejnera.

Samoodrživost jezerskog izletničkog prostora, zasniva se na ličnoj savesti i odgovornosti onih koji pohode jezero. I takav model ima slabosti, samo je pitanje ko od nas koji ga posetimo, predstavlja tu slabost, te za sobom ostavi tragove svog boravka.

Slična je situacija i sa parkingom. Ima ga, solidnog je kapaciteta, ali to je zapravo samo prostor na kome ponovo u duhu naše savesti, valja parkirati vozilo tako da još neko može stati tu.

Uz odgovorno uparkiravanje, prema mojoj slobodnoj proceni, pun parking vozila koje su u proseku dovezle po četvoro, napuniće plažu malo iznad nivoa komotnog. Drugim rečima, parkinga ima dosta.

Put je uglavnom solidan, tucanik fino ugažen, prateći oblak prašine opominje da nema potrebe za jurnjavu tim putem, ali srećom se radi samo o deonici od nekoliko stotina metara od asfalta kojim se stiže sve do samog sela.

Već spomenuti improvizovani ugostiteljski objekat ćemo čak i nakon svega sat, dva na suncu, gledati očima blagonaklonim, izbegavajući da mu brojimo mane, i to iz prostog razloga što je ovde jedini, ali i veoma neophodan.

Kupati se, sunčati, puštati zmaja u plićaku ili roštiljati, zaista je stvar ličnih želja, i sa te strane gledano, samo jezero dosta toga nudi. 

Da li je reč o nekoj verziji Maldiva ili sličnih astraktivnih primorskih sadržaja?

Ne, nikako, ali to ne znači da ovde ne treba provesti jedan lep dan, ili čak više njih, a za strastvene pecaroše kažu da umeju i čitav godišnji da provedu.

I nije za čuditi se jer jezero je poribljeno.

No oni kojima se plovak drma uglavnom u prazno, reći će kako je ta riba izlovljena već...a, i kako drugačije, zar ne? Ta neće valjda reći da je do njihovog pecaroškog umeća, jelte...

Elem, bilo kako bilo, ovo jezero je slava malo prestigla, ali potencijala da je objektivno dostigne, ima.

Na koncu, kada termometar pokaže kako se neumitno temperatura već u deset izjutra penje iznad tridesetog podeoka, sumnjam da ovo jezero neće mnogima biti upravo prvi izbor.