Objektivom po Srbiji - Čuveni Kamenički park u Sremskoj Kamenici, najveći novosadski park u svoj svojoj veličini

Desna obala Dunava, taman preko puta Novog Sada, danas deluje kao idealna pozornica na koju se smestila jedna davnašnja priča o ljubavi i aristokratskoj težnji da se oplemene plodni i vinorodni brežuljci Fruške gore, i to baš nad moćnom rekom.

Pozornica za predstavu koja je imala do sada brojne činove, različita dešavanja, ali i razne epohe u kojima su se smenjivali razni likovi, ponekad bajkoviti, a ponekada romantični, ali uvek sjedinjeni u ideji da uživaju u lepoti parka i prirodi koja ga zapravo i suštinski definiše.

Jer upravo je priroda, na preko trideset hektara svoje raskoši rasplinuta, ona fina esencijalna supstanca koju udahnemo, čujemo i vidimo svim svojim čulima već na prvim koracima kroz park.

Priroda koja je iznedrila jedno od retkih prirodnih jezera kod nas.

Neveliko ali baš zbog toga možda i tako privlačno jezerce koje okružuje obilje zelenila sađeno još iz doba kada je park nastajao kao okruženje Dvorca, nekima predstavlja vrhunac lepote Parka.

Nekima je to možda i Brežuljak ruža kojim dominiraju skulpture pet rimskih vojnika na stubovima, a čija delimična oštećenost zapravo i daje dodatni šarm ovom mestu.

Neko bi rekao da je možda najsnažniji utisak u Parku i Sfinga ili Devojka koja leži...

Da, nesumnjivo je da sam Park osim pešačkih staza i mostića nudi obilje detalja koji se sami po sebi kvalifikuju za najzanimljivije ili najspecifičnije, i još je manja dilema da je to za većinu nas izuzetno težak izbor, ali na koncu ostaje pitanje - čemu uopšte birati, umesto naprosto uživati u svemu...

Danas se parkovskom površinom smatra nekih dvadesetak hektara, prema nekim urbanističkim okvirima, i postoje dani kada je čak i tolika površina premala za sve koji pohrle da ovde provedu neke od svojih najlepših izleta ili tek običnih šetnji, i povremeno baš zbog toga mogu se čuti i neki negativni utisci, pre svega zbog gužve u parku, a posebno na parkingu.

Ipak, to su samo neki dani, a Park je zapravo na raspolaganju svih tristašezdesetpet dana godišnje jer Park se nikada ne zatvara.

I, naravno, najkapitalniji objekti koji krase park su tu, ali svi su smešteni nekako pred ulazak u parkovsko područje, pa tako i Dvorac Marcibanji-Karačonji očas posla padne u zaborav dok prođemo pored njega hrleći ka parku.

Dakako, fudbalski stadion i dečiji mobilijar u njegovoj zaleđini aktuelni su tokom nekih utakmica, ali i tada retko ko ipak ne zađe malo i u Park, pre ili posle utakmice.

Restoran koji nudi lepo uklopljen ambijent, takođe ostaje na samom ulasku u Park, pa je lako zaboraviti ga čim krene šetnja po stazama, na koju god stranu krenuli.

Park je, malo je reći, sjajan...

Ono po čemu je Park nekako najprepoznatljiviji u običnoj komunikaciji sa Novosađanima, zapravo je prvomajski uranak. Neko to vidi ovako, neko onako, jasno je da ne prija svakom gužva i folklor koji prati ovakav događaj, ali je definitivno prepun tada park i onih kojima se upravo i sviđa.

Istina je da je prvomajski uranak u parku, nasleđena tekovina iz međuratnog perioda kada je ovde nastala tradicija uranaka s početka proleća, a u tom periodu, slavio se đurđevdanski uranak.

Tradicija začeta tada, samo se vremenom transformisala u prvomajsku koja i dalje traje.

Vreme će na ovu pozornicu doneti i neke humanitarne komade u kojima će u glavnim ulogama gotovo uvek biti deca.

Najpre privatnom inicijativom jednog američkog zeta koji je upravo ovde nakon svoje vojne službe koju je završio u srpskoj vojsci, kreirao jedno utočište za decu, sirotište u suštini, a potom i nekim drugim aktivnostima iz kojih je nastala i osnovna škola koja i danas radi, ali i jedinstvenog Dečijeg sela koje za štićenike već decenijama uzima decu bez roditeljskog staranja uspešno toliko, da su i u najtežim danima uspevali da privlačenjem donacija, pre svega svojim uspešnim radom, da sve neophodno obezbede svim svojim štićenicima. 

U Parku postoji i vrtić za decu, ali možda i najlepšu nostalgiju budi činjenica da je čuvena dečija serija Neven, upravo ovde snimana.

Plaža i Kej za šetnju, neizostavni su deo brojnih sadržaja Parka, a formira ih vodozaštitni bedem.

Pod tim bedemom je sada moguće leći i na plažu, ali i pecati, te spustiti čamac u reku i upustiti se na veslanje sve do samog Futoga, recimo, pa nazad ovde gde ćemo izvući kajak na krov automobila i vratiti se pomalo iscrpljeni, ali i iznutra ispunjeni nazad kući, jer baš se ovde može naći i mesto za spuštanje čamaca u vodu sa prilazom za prikolice. Barem jedan ovakav događaj nije izmišljen za potrebe romanizovanja priče, već se zaista i desio jednog lepog dana koji ni vremenska prognoza nije više mogla da pokvari, kada je konačno krenuo iz Parka.

I, naravno, tu je i mala marina u kojoj se drže čamci.

Da, zaista bogat sadržaj, gotovo za svakoga...

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Ponosno bdi nad Knjaževcem usnulim, ta Džervinova kula obnovljena

 Nisu ovo stihovi neke pesme, niti kakva posveta negde uklesana da traje vekovima.

Ovo je samo naslov koji mi se učinio najboljim u trenutku kada sam odlučio da na ovim stranicama podelim jednu neobičnu građevinu u jednom od najlepših gradova Srbije.

Pa sad....kad promislim, ne znam koji predlog da upotrebim, znam šta je književno, ali situacija na licu mesta govori da je bolje napisati nad, umesto u Knjaževcu...jer Kula se zaista nadvila nad ovo mesto, i...teško da se našla u njemu.

A kula je nastajala kao ideja u glavi svog neimara dugo, dok negde pred Drugi svetski rat nije konačno zaparala nebo, i prema legendi bespovratno utrošivši za taj svoj nastanak, čak milion neimarovih tadašnjih dinara.

I sad, ovo valja uzeti sa rezervom, jer su ti podaci neproverljivi i nije se moguće pouzdano osloniti na njih, ali jedna od legendi koje je Kula udomila pod svoj krov, je i ta o milionu.

Dakako, danas milion ne znači gotovo ništa ni za daleko manje građevinske poduhvate, ali u to doba, negde pred rat, primera radi, kažu da se u jednom širem rasponu, ali rasponu koji je sa donje granice počinjao i sa pedeset dinara, mogao kupiti vo!

A u ono doba, vo je bio kapital. Sve je vukao, a malo je koštao za održavanje. Istina, raspon se rastezao i do trista dinara za te volove koji su ozbiljna kola mogli vući, ali kada podelimo milion sa brojem volova, razumećemo koliko je zapravo koštao ovaj poduhvat koji datira iz 1939. godine, ako je verovati dostupnim izvorima.

I, bilo kako bilo, nekako smo stigli do neke cene i neke godine gradnje, ali ono što pouzdanije znamo, zapravo je sam neimar, izvesni kafedžija, vojni liferant, hotelijer, kinematograf i ljubitelj umetnosti, Đoka.

Tačnije, Đorđe Cvetković iz Knjaževca, koji je imetak uglavnom stekao u Beogradu, prvo kao kafedžija i hotelijer, preko nekada čuvene kafane i prenoćišta Kolarac, a potom i kao vešt trgovac koji je stekao ozbiljne veze u državnim krugovima.

Nije naodmet pomenuti i da je bio ekskluzivni uvoznik čuvenog Plzenjskog piva, možda i najpoznatijeg češkog brenda onog doba.

Zapravo, lako je moguće da su ga česti boravci u Karlovim Varima, i inspirisali na ovako neobičan dizajn, u stilu srednjevekovnih dvoraca, ali u ruhu romantike. Nije isključeno da je poželeo upravo tamo da jedan svoj mali Karlsbad prenese na Timok, tek tako, da mu je nostalgija stalno pri ruci.

Ipak, postoji daleko veća sličnost sa jednim zamkom na jednom jezeru u Austriji, i to definitivno otvara mogućnost za nove legende kojih ionako nije nedostajalo i bez toga.

Dakle, iako svega dve godine predratna, ova vila je danas upravo to. Predratna.

Paradoks je da u ratu koji je usledio, ona nije stradala. Štaviše, nije čak ni dirana, iako su bugarske okupacione vlasti bile po zlu čuvene u ovim krajevima, dok su nemačke okupacione snage bile poslovično bezobzirne prema imovini u osvojenim zemljama, no eto...ovaj put rat ništa nije odneo sa brda na kome je Kula krasila grad pod njom.

Ne, nije u pitanju legenda, ali dovoljno čudnovata činjenica takođe je obavijena mistikom, pa neki i to smatraju legendom, misleći da je ipak opljčkana kao i skoro sve imućnije kuće tokom okupacije.

No, Đorđe se privremeno odriče svog prezimena, te ga skraćuje na "ratno" prezime Cvetkov, i možda u toj koincidenciji može da se sagleda i sposobnost vile da preživi ova strašna vremena uništenja i pohara.

Đorđeva beogradska kafana Kolarac u okolini Narodnog pozorišta ne uspeva da tako dobro prođe, već pod savezničkim bombama nestaje zauvek, ali sam Đorđe i njegovo kretanje tokom rata je negde između nestajanja i opstajanja. Ili, bolje reći - oboje. Naime, njega kao da ovaj rat nigde nije ni nazreo, a kamoli video, a po završetku rata u ovim krajevima, on se obreo tu, pojavivši se na vratima svoje predratne vile.

I, vrata mu je otvorio neki od partizanskih oslobodilaca, jedan od onih koji su se u praznu vilu uselili sa pravom jačeg, sa pravom oslobodioca, i u tada čuvenom maniru, izbacio Đorđa sa praga sopstvene kuće koja je naprasno postala partizanski komandni štab.

Đorđe je odlučio da još jednom šokira istoriju, i da umesto raskrinkavanja nekih od starijih tajni, začini stvar još pikantnijim detaljima. Detaljima poput izvesnog pisma, potpisa i pečata, kako kaže legenda.

Misteriozno pismo za koje se pouzdano ne zna ni ko ga je napisao, a još manje potpisao i pečatio, bilo je dovoljno upečatljivo da je navodno za svega nekoliko dana Đorđe uselio nazad u svoju kuću, u kojoj će provesti u bolesti starosti svoje poslednje dane pre negoli se priključio svom pokojnom ocu Tasi, još poznatijem i viđenijem trgovcu ovog kraja.

Prema nekim izvorima, sam Moša Pijade je pomažući Đorđa lekovima u tim danima bolesti, otkrio sebe kao mogućeg potpisnika misterioznog pisma, ali i daljim čuvanjem Vile od eksproprijacije koja je poput najupornijih pošasti dosegla gotovo sve iole imućnije ljude u zemlji.

Vila je sačuvana, i tada već poznata kao Džervin kula, pripala je nasledstvom Đorđevoj dugogodišnjoj domaćici koja je, iako često nazivana sluškinjom, najverovatnije bila njegov nezvanični domoupravitelj.

Kasnija sudbina Kule je kudikamo jasnija, ali i tužnija.

Naime, usled nemogućnosti održavanja takvog objekta, naslednica će je prodati, a zbog lepote koju je bordo bordurama po beloj fasadi, i sjajnim balustradama na balkonima, samo postala još izraženija, kupac ju je pretvorio u svoje administrativno poslovno sedište. Proizvođač sokova i vina Podrum Džervin, imao je čime da se ponosi. 

Godine koje su nadolazile, a naročito pogubne devedesete, donele su vrhunac i potom slobodan pad ovog zdanja, pa je tako u jednom momentu luksuzan hotel koji je smešten umesto upravnih prostorija, zasijao na trenutak, i potom se obrušio do nivoa devastacije i spolja i iznutra.

U jednoj kasnijoj privatizaciji, preko bankarskih preuzimanja, novi vlasnik se uz pomoć države odlučio na obnavljanje, i sada već stvari deluju daleko lepše.

Možda nije još sigurna, ali budućnost Kule je ipak tu!

Objektivom po Srbiji - Bešenovačko jezero, od nezanimljivog rudnika do daleko zanimljivijeg gotovo primorskog ambijenta

Nije staro, uopšte.

Štaviše, iz ovog je veka, i na neki način tek je punoletno, jer je svega nekoliko godina prošlo od pravog punoletstva, a i to se računa, naravno.

Dakle, jedno mlado jezero, nastalo posle eksploatacije kamena i krečnjaka za potrebe cementare u Beočinu, imalo je svega neke dve decenije pred sobom da se napuni, formira i stekne svoju slavu.

A slavu je steklo, i danas je teško naći sremca koji nije čuo za Bešenovačko jezero, a pogotovu novosađane koji možda ne bi znali šta je to Beli kamen, ali za Bešenovačko jezero su listom čuli.

Da, postoje dva naziva, a ako se prepustimo senzacionalističkim naslovima po našim medijima, biće tu i Srpskih Maldiva, Srpskog Mediterana i sličnih hvalospeva, no znamo koliko znaju u svom senzacionalizmu preterati današnji novinari.

Pa ipak, nije ni to preterivanje bez osnove.

Voda je neuobičajene tirkizne boje, bistra je, i u njoj se vide mnoštva sitnih riba, a obala je raznolika, pa tako pored dela koji je najpristupačniji, i sa parkinga nudi odmah široku plažu, postoje po obodima i delovi koji svojim strminama daju prilike za uživanje onima koji bi malo skakali, ili vole vodeni ambijent i pristup vode sa stena.

Veoma raznoliko, i stiče se utisak da svega ima osim...hlada.

Improvizovani ugostiteljski objekat sa još izrazitije improvizovanom nadstrešnicom delimično i nudi neku zaštitu od sunca, ali nekog prirodnog hlada zaista nema.

I nije to jedina primedba koja bi se mogla uputiti, ali je verovatno najveća.

Iako se u okolini, po obodima, tu i tamo može naći nekakav prirodni hlad, to iziskuje žrtvovanje ugođaja koji nudi plaža i bezbedan i lagan pristup vodi.

Pa, ako smo spremni na tu neprijatnost, i poneli smo sa sobom suncobran ili kakvo drugo oružje protiv opekotina ili sunčanih udara, onda već možemo da pričamo i o lepšim stranama.

A tih strana svakako ima.

Prva je ta što ambijent zaista podseća na primorske, i uz nešto truda, verovatno bi se i plaža mogla oplemeniti do nivoa na kome ona zaista može da parira onim morskim plažama, i kada se na to nadoveže ta neobična tirkizna voda, bilo bi tu o čemu da se priča i razmatra. Možda tada i ne bi bili preterani oni senzacionalistički naslovi i članci...

Ono što takođe vredi spomenuti, jeste ta zaista bistra voda.

I vetrić koga kao da uvek ima pomalo, ume da nabora tu vodu tako da ponovo podseća na more na momente, pa se tako još jednom vraćamo na ta poređenja.

U tom smislu, ovo jezero je vredno posete, a da li je zaslužilo u potpunosti svoju slavu, svako bi za sebe morao da odluči upravo nakon te posete.

Ostale lepe strane moramo posmatrati kroz prizmu realnosti, i razumeti da se sva arhitektura jednog izleta na ovo jezero, bazira zapravo na stvarnosti u kojoj ne postoje objektivno nista više do skromne logističke mogućnosti.

Malo mesto, malo stanovnika, pa ni komunalna služba ovde ne navraća redovno.

Kese, pa svoje smeće sa sobom do prvog kontejnera.

Samoodrživost jezerskog izletničkog prostora, zasniva se na ličnoj savesti i odgovornosti onih koji pohode jezero. I takav model ima slabosti, samo je pitanje ko od nas koji ga posetimo, predstavlja tu slabost, te za sobom ostavi tragove svog boravka.

Slična je situacija i sa parkingom. Ima ga, solidnog je kapaciteta, ali to je zapravo samo prostor na kome ponovo u duhu naše savesti, valja parkirati vozilo tako da još neko može stati tu.

Uz odgovorno uparkiravanje, prema mojoj slobodnoj proceni, pun parking vozila koje su u proseku dovezle po četvoro, napuniće plažu malo iznad nivoa komotnog. Drugim rečima, parkinga ima dosta.

Put je uglavnom solidan, tucanik fino ugažen, prateći oblak prašine opominje da nema potrebe za jurnjavu tim putem, ali srećom se radi samo o deonici od nekoliko stotina metara od asfalta kojim se stiže sve do samog sela.

Već spomenuti improvizovani ugostiteljski objekat ćemo čak i nakon svega sat, dva na suncu, gledati očima blagonaklonim, izbegavajući da mu brojimo mane, i to iz prostog razloga što je ovde jedini, ali i veoma neophodan.

Kupati se, sunčati, puštati zmaja u plićaku ili roštiljati, zaista je stvar ličnih želja, i sa te strane gledano, samo jezero dosta toga nudi. 

Da li je reč o nekoj verziji Maldiva ili sličnih astraktivnih primorskih sadržaja?

Ne, nikako, ali to ne znači da ovde ne treba provesti jedan lep dan, ili čak više njih, a za strastvene pecaroše kažu da umeju i čitav godišnji da provedu.

I nije za čuditi se jer jezero je poribljeno.

No oni kojima se plovak drma uglavnom u prazno, reći će kako je ta riba izlovljena već...a, i kako drugačije, zar ne? Ta neće valjda reći da je do njihovog pecaroškog umeća, jelte...

Elem, bilo kako bilo, ovo jezero je slava malo prestigla, ali potencijala da je objektivno dostigne, ima.

Na koncu, kada termometar pokaže kako se neumitno temperatura već u deset izjutra penje iznad tridesetog podeoka, sumnjam da ovo jezero neće mnogima biti upravo prvi izbor.