Objektivom van Srbije - Gradac, uspomena od talasa, sunca, gradela i žala...

Jugom prema Dubrovniku, starom Jadranskom magistralom i teško je promašiti skretanje za Gradac.
Malo, tipično primorsko mesto, kamene ulice oblikovane da se suprotstave buri i uglavnom raspoređene tako da okružuju manastir na koga su meštani veoma ponosni. 

Pa kako i ne bi kada je u njemu svoje najplodnije dane proveo Andrija Kačić Miošić, autor, kako kažu, najčitanijeg hrvatskog štiva. Eto, tim podatkom sam ostao zatečen i sam, ali da ga podelim...
No dobro, Gradac je možda poznat po tome, ali ga vredi bar obići jer ne postoji mogućnost da taj obilazak bude greška.

 Marineta sa nekoliko ribarica i više manjih brodica, gradska plaža i standardni folklor od sezonske ugostiteljske ponude na svakom koraku, slika je koja nas dočeka.
I ta slika je veoma prijatna.

Plaže se prostiru i van mesta u oba smera i zaista su takve da će gotovo svako na njima naći za sebe ono što smatra svojim viđenjem odmora na moru.
I tako, evo nas u mestu Gradac.

Uspon ka nekadašnjem spomeniku partizanskoj borbi u ovim krajevima ima zaista razočaravajuću i tužnu završnicu, jer vrh fizičkog uspona otkriva dno jednog unutrašnjeg sunovrata. Nažalost, nimalo retka slika na celokupnom prostoru nekadašnje države i odnosa prema vlastitoj istoriji. Naravno, uvek je moguće da postoji i neko drugo, bolje objašnjenje za spomenik srušen pored svog postolja. Pa, ako postoji drugo objašnjenje, sigurno je bolje, jer sve je bolje od ovoga...

Konačno, zaštitni znak mesta u svom punom sjaju...