Najbolji, najlepši i sve drugo što počinje sa naj, naprosto je neka potpuno subjektivna kategorija. Što je čovek zreliji, sve teže se odvažava da izgovori takve reči, shvatajući da baš one mogu zvučati nezrelo....jer, ko je to probao, video ili čuo baš sve, pa da može tvrditi da je baš to, ili baš taj - naj?
Ovaj uvod je ustvari trebalo da posluži kao svojevrsno opravdanje zbog izostanka izraza najbolji, koji mi je, posebno posle ovog koncerta sa dve relativno nove devojke u postavi, prva i jedina asocijacija koja mi pada napamet kada se pomenu Neverne bebe.
Elem, Dan rudara, novi otvoreni amfiteatar, raspoloženi Beograđani za svojim mikrofonima i instrumentima i spektakl zagarantovan sam po sebi. Uvodnu reč dao je Lane Gutović, naravno, u svom već odavno prepoznatljivom stilu - komentarišući žene, indirektno, naravno...ili, manje indirektno, kako ko to doživi. Osporavan pa čak i tužen zbog toga, ne ulazeći preterano u pozadinu moguće inspiracije za takav svoj šoumenski stil, tek Lane je po tome prepoznatljiv, a i sada je pobrao mnogobrojne aplauze.
Konačno, na sceni se pojavljuju majstori svoga zanata, predvođeni frontmenom i pokretačkom snagom benda, Milanom. Koncert je četiri puta začinjavan vatrometom, koga ću zbog atraktivnosti i maštovitosti obraditi u zasebnoj temi. Jedina moja zamerka je bila što je nedostajala sinhronizacija između dešavanja na bini i realizacije vatrometa, pa se bar dva puta to desilo usred rečenice, odnosno usred pesme. No dobro, mladi smo, popravićemo se već...:)
Nekako je suvišno dalje i komentarisati. Koncert je u najmanju ruku bio ono što se od jednog velikog benda očekuje kad izađe na binu, pošteno i iskreno do kraja. Emocije su ono što ni relativno slaba rasveta nije mogla da sakrije, emocije su ono što ćemo videti u dodatku ovoj stranici, u temi Emocija koja se ne može sakriti.
Konačno, četvrti po redu vatromet ove predivne večeri imao je svrhu, između ostalog, i da nas razbudi iz transa u koji su nas Bebe uvalile prethodna dva sata, i da lagano najavi kraj predivne storije.
Da, to je zaista bio kraj koncerta, uz jedan prethodni bis koji nikako nije mogao da zadovolji želje većine posetilaca, ali...jednom mora i kraja da bude. Na ovim stranicama pojaviće se još dva članka posvećena ovom koncertu, nešto kao svojevrsni bis za one koji su uspeli da osete deo atmosfere.
Ovaj uvod je ustvari trebalo da posluži kao svojevrsno opravdanje zbog izostanka izraza najbolji, koji mi je, posebno posle ovog koncerta sa dve relativno nove devojke u postavi, prva i jedina asocijacija koja mi pada napamet kada se pomenu Neverne bebe.
Elem, Dan rudara, novi otvoreni amfiteatar, raspoloženi Beograđani za svojim mikrofonima i instrumentima i spektakl zagarantovan sam po sebi. Uvodnu reč dao je Lane Gutović, naravno, u svom već odavno prepoznatljivom stilu - komentarišući žene, indirektno, naravno...ili, manje indirektno, kako ko to doživi. Osporavan pa čak i tužen zbog toga, ne ulazeći preterano u pozadinu moguće inspiracije za takav svoj šoumenski stil, tek Lane je po tome prepoznatljiv, a i sada je pobrao mnogobrojne aplauze.
Konačno, na sceni se pojavljuju majstori svoga zanata, predvođeni frontmenom i pokretačkom snagom benda, Milanom. Koncert je četiri puta začinjavan vatrometom, koga ću zbog atraktivnosti i maštovitosti obraditi u zasebnoj temi. Jedina moja zamerka je bila što je nedostajala sinhronizacija između dešavanja na bini i realizacije vatrometa, pa se bar dva puta to desilo usred rečenice, odnosno usred pesme. No dobro, mladi smo, popravićemo se već...:)
Nekako je suvišno dalje i komentarisati. Koncert je u najmanju ruku bio ono što se od jednog velikog benda očekuje kad izađe na binu, pošteno i iskreno do kraja. Emocije su ono što ni relativno slaba rasveta nije mogla da sakrije, emocije su ono što ćemo videti u dodatku ovoj stranici, u temi Emocija koja se ne može sakriti.
Konačno, četvrti po redu vatromet ove predivne večeri imao je svrhu, između ostalog, i da nas razbudi iz transa u koji su nas Bebe uvalile prethodna dva sata, i da lagano najavi kraj predivne storije.
Da, to je zaista bio kraj koncerta, uz jedan prethodni bis koji nikako nije mogao da zadovolji želje većine posetilaca, ali...jednom mora i kraja da bude. Na ovim stranicama pojaviće se još dva članka posvećena ovom koncertu, nešto kao svojevrsni bis za one koji su uspeli da osete deo atmosfere.
Нема коментара:
Постави коментар